Ispovesti

Moj otac i komšija najbolji su prijatelji od '95 godine, kada se on doselio u kuću do naše kao izbeglica. Iza njih su i godine krvničkog rada da bi obezbedili bolji život. Usporili su malo tek kada ih je Korona "opomenula" da je život prolazna kategorija. A opomenula je i mene da shvatim da ništa nisu proživeli i da su samo jurili i radili. Zato sam im ove sezone kupila sezonske karte za košarkaše čiji smo vatreni navijači. Iako smo od Beograda udaljeni 2.5 sata vožnje, nisu propustili ni jednu ovosezonsku utakmicu. Nije im teško da voze do Bg, doduše menjaju se u vožnji. Danima posle meča pričaju o utakmici a onda se dva dana pred naredni meč pripremaju i raduju kao mala deca. Ta radost, uzbuđenje, sreća ...kao kada dete dobije čokoladu. Znaju sve pesme napamet, koreografiju...ma neverovatni su. Tako malo sam im dala a tako im puno znači. Vratili su se u momačke dane i ja sam neverovatno srećna što konačno malo i uživaju. A karte će dobiti i sledeće sezone.