Daj svoje mišljenje.
Dobili smo bebu i žena mi stalno kuka kako joj je teško. I moja i njena majka su tu i pomažu joj dok sam ja na poslu, kada sam ja kući, ona odmara i gleda tv, maksimalno pomažem oko deteta. Bukvalno sa 2 posla dolazim i preuzimam dete, a meni niko ne pomaže. I mene čekaju i sudovi i veš i ručak pored bebe. Nije da se žalim, to je moje dete, volim ga najviše, i popuštam ženi jer cenim što je rodila bebu, ali smo je mnogo razmazili. Ona nikad nije sama, uvek je neko tu sa njom, uvek neko drugi i hrani i kupa bebu, dok mene nema. A ja kad dođem ona onda mora da odmori navodno. Makar da je sudove oprala za to vreme dok je neko bio tu, nego sve mene čeka. A na poslu se ubijam da bih obezbedio porodicu, sve račune plaćam sam, svu hranu donosim ja, ona svoje porodiljsko samo šteka i ne troši čak i na pelene. Nije bila ovakva pre porođaja, da kažete sad "to si birao". Mislio sam da sam dobro izabrao, ali kad se porodila, osilila se mnogo, da ne pominjem koliko je histerična postala.
