Ispovesti

Preumorna sam. Imam troje dece, posao i sve kućne poslove na sebi. Moj muž smatra normalnim da ni u čemu ne učestvuje. Ne mogu ga sada potpuno oblatiti, jer je dobar i vredan čovek i puno nam je obezbedio (uz moje učešće naravno), dobar je otac i muž generalno, ali bih volela da više ceni to što ja radim. Da jednom čujem da kaže moja žena je dobra, ukusno ti je ovo, radiš dobar posao, dobra si majka. Ništa. Sve se podrazumeva i sve ja moram i sve je moj posao. Tako se osećam beznačajno i necenjeno. Uspešna sam u svom poslu, uspešna sam u svemu čega se dotaknem. Ali treba mi da on brine o meni, ne zato što ja ne mogu, ili što treba nešto da mi plati, nego zato što ja brinem o svemu i svima, a o meni niko. Nekako sam tužna.