Daj svoje mišljenje.
Imala sam 17 godina kada sam ostala trudna i rodila svog sina. Njegov otac nije hteo dete, ostavio me je, njegovi roditelji su ga podsticali da viđa i vodi brigu o našem sinu. Tek se posle unormalio i vodio brigu o našem detetu posle 3 4 godine od njegovog rođenja. Mi hvala Bogu više nismo hteli da budemo zajedno od kad me je on ostavio kad je saznao za trudnoću. Pokušao je kasnije par puta da ponovo budemo zajedno, ali ja nisam htela. Jedino što nas je spajalo to je naše dete i to je to. Sada naš sin ima 20 godina, odrasla je osoba i ponosna sam u kakvog je čoveka odrastao. Medicinski je tehničar, instrumentar i jako voli svoj posao, kulturan je, dobar dečko, ima dobru devojku i ponosna sam u kakvu je osobu izrastao. Sećam se kako sam se na početku plašila kakva ću majka da budem i bojala se maltene svega. Srećna sam što je sve ispalo dobro. Samo sam malo tužna što se nikada nisam ostvarila u nečemu, nisam putovala, nisam radila šta i moji vršnjaci i to me nekad zaboli.
