Ispovesti

Žena i ja smo se posvađali oko kćerinih ocjena. Ja sam tvrdio da mora više raditi, ona ju je branila da se trudi, ali da joj ne ide matematika i da ne moraju svi biti nadareni za sve. Počelo bezazleno, preraslo u svađu i meni u jednom trenutku izleti rečenica: “Lako je tebi govoriti da ne mora, nije tvoja kćer, pa da ovoliko brineš za njenu budućnost”. Čim sam to izjavio, shvatio sam koliko sam zasrao. Žena je istrčala iz sobe, ja sam duboko udahnuo i krenuo za njom da se ispričam. Nađem ju u našoj spavaćoj sobi, kćer ju grli i kaže joj: “Nemoj plakati, ja znam da me voliš kao da si me rodila.” Samo sam ih zagrlio obje, ispričao im se i isplakao se kao malo dijete. *ebem i matematiku, ne mora ju znati, bitno da je dobra osoba.