Daj svoje mišljenje.
Prećuti roditeljima, greh je da se suprotstaviš. Prećuti koleginici, treba ti posao a od nje zavisi. Prećuti ovoj, sa njom svaki dan čekaš bus. Prećuti onom nepoznatom što na ulici krene da pametuje. Prećuti nisam zlobna da oko gluposti se svađam, kad se ohladim shvatiću da je bolje što sam ćutala. I tako sam navikla da ćutim, a kad bilo šta kažem "Nemoj tako, što si takva, ne deri se". Prosto sam se navikla na prostakluk i bezobrazluk, ali najkrivlje mi je što sam se navikla na ćutnju. Umesto da puknem i razvežem jezik, ja imam osećaj kao da gutam tu ćutnju i kao da se stvara beskonačna rupa ćutanja u meni. Prosto sam iscrpljena i razočarana u sebe.. Što ne mogu da se iznerviram u momentu, što sam ovakva nesposobna. To me toliko psihički ometa da noću sanjam kako ne mogu da pričam, kako pokušavam da vrisnem ili da kažem nešto ali glas ne izlazi. Uznemiravaju me ti snovi, a i java. Ja nemam svoje ja i znam da mi niko ne može pomoći oko toga, ali ja ne znam recept kako da pomognem sebi.
