Ispovesti

Muž i ja imamo identičan problem u porodici po pitanju nasledstva i stambenog pitanja. Naši roditelji sa braćom i sestrama su ili dobijali stanove od firmi ili su im roditelji pomogli da se skuće. Niko kredit, niko ništa sam. Sada kada smo mi u godinama kada se to radi, živimo već 7 godina kao podstanari i teškom mukom skupljamo za učešće. Uspeli smo ali... Krivo mi je i nije me sramota da to priznam. Moji roditelji žive sami u velikom stanu, tetka koji deli imovinu sa mamom takođe sama u velikoj nekretnini i nema dece. Pitanje pomoći meni ne sme da se potegne, odmah kreću suze i merenje pritiska jer kako ja sad nekoga da iseljavam? Kako zaboga da se oni sada presele u manje i i dalje SVOJE prostore? Izbegavam da pričam o tome jer znam kako zvuči ali mi bismo imali za kupovinu pristojnog stana iz keša a da niko naravno ne ostane ni na ulici ni bez prostora za sebe. Ali ne, to će deco biti sve vaše ali zna se kada. Sebičluk, neka im ti zidovi dok im deca grcaju kako oni nikada nisu.