Daj svoje mišljenje.
Imam jedno dobro delo zbog kog sam, jako ponosna. Ono počinje ovako. Bila sam tad 7 razred, sećam se. I bila je tu jedna mala petakinja, na početku je bila srećna i puna života, ali nažalost bila je žrtva vršnjačkog nasilja, te sam onda primetila da je postala depresivna i da nije htela ni sa kim da priča. I jedan dan, izgledala je jako iscrpljeno, te sam ja razgovarala sa njom, dok su se svi smejali i zadirkivali, ja sam joj dala neke savete kao osoba sa osobnim iskustvom sa vršnjaskim nasiljem, i šta sam ja uradila da to prestane. Ona mi se zahvalila, idućih nekoliko dana postala stara ona, srećna puna života i pričala je sa nekima te napravila prijatelje. Uvek kad me vidi zahvali mi se, a meni srce puno ponosa i dobrodušnosti. Uvek se samo pitam šta bi se desilo da joj nisam pomogla?
