Ispovesti

Kada je trebalo da upišem fakultet koji nije perspektivan, a koji sam želeo nisam to uradio, ispunio sam želju porodice i upisao nešto drugo što od starta nije štimovalo, te sam ga posle nekog vremena batalio. Od tada je prošlo mnogo vremena, sada imam 30 godina i ništa u životu nisam uradio kako treba, osećam se prilično promašeno i neostvareno, a porodica izbegava razgovor na temu mojih loših odluka i perspektive u životu, nemam njihovu pomoć, tapkam u mestu, vreme prolazi, a ne znam šta mi je činiti, šta god poželim ne dobijam podršku porodice. Perspektivu u provinciji ne vidim, jer ne vidim poentu rada u nekoj privatnoj fabrici/pogonu za 500e mesečno, a svaki moj pokušaj ozbiljnijeg životnog iskoraka porodica emocionalnim postupcima sputava.