Ispovesti

Došla sam u nov kolektiv. Koleginica koja sa mnom radi mi je otvorila oči, kako život izgleda kad ti je roditelj neko uticajan, obrazovan i dobar čovek. Nisam poželela da sam na njenom mestu, meni su moji dobri, volim ih, ali kad sam čula "Ja potenciram da ćerka ima hobi ne zato da bi bila neko i nešto, već da bi upoznala prijatelje van škole" sam shvatila da mi moji nikad nisu pričali za hobi, sport, nije ih to zanimalo. Ja nisam ni znala kako je trenirati, sad mi je žao. Ili kad je rekla, da zbog njenih su se generacijski nastavila prijateljstva. Jednostavno se vidi da je njen otac sve formirao. Lep život, ljudskost među njima, prijateljstva, sve. Ona kad priča kako postupa sa detetom bude mi žao što sam bila glupa i nisam sama kao tinejdžer shvatala te stvari. Što sam bila lenja, nisam učila, povučena, nisam imala društva. I sad kad me pita izlazim li jer je i ona u mojim godinama ludovala, sramota me je reći da nemam život i nemam nikoga. Njen život skroman a bogat prelepo zvuči.