Daj svoje mišljenje.
Ponekad se zapitam... Gde su nestali oni stari običaji, one vrednosti koje su nas činile ljudima? Sećam se priča o vremenu kada su ljudi bili bliži. Kad nije bilo potrebno ni mnogo reči, ni mnogo buke da se razumeš sa nekim. Pogled, ruka na ramenu, to je bilo dovoljno. Danas? Sve je previše glasno, a opet, tišina se uvukla među ljude.
Nekada je svako veče značilo nešto. Porodica bi se okupila, svi za istim stolom. Kuća je mirisala na toplo jelo, a reči su bile pune značenja. Nije bilo potrebe za velikim mudrostima, život se živeo kroz male trenutke. Gde smo to izgubili? Kada smo počeli da trčimo toliko brzo, da smo zaboravili da stanemo i udahnemo? Učimo decu kako da budu uspešni, kako da trče za ciljevima, ali ih zaboravljamo naučiti kako da budu ljudi. Kako da budu prisutni.
A tradicija? Nosiš je kao breme, kažu ti. Kao da je to nešto što te sputava. Ali meni je ona uvek bila oslonac. U njoj je koren. Bez korena, stablo ne može da stoji, zar ne?
