Ispovesti

Imam 23 godine, kao studiram, a to što studiram me ne zanima ni najmanje. Ne mogu u svom gradu lako da nađem neki studentski posao tako da nemam ni dinara. I dalje živim sa roditeljima koji me svaki dan urnišu kad ću naći posao, kad ću završiti fakultet, kad ovo, kad ono. Pokušala sam majci da objasnim da sam potonula psihički u svakom smislu, da mi treba više podrške od njih, ali jedino što dobijam od njih je nerazumevanje i stalno poređenje sa bratom koji mi takođe ne pruža nikakvu podršku. Do sad sam imala 3 napada panike za koje niko ne zna osim mog dečka. Idem kod psihologa, nadam se da će mi pomoći. Na samom sam dnu, svi moji prijatelji su završili ili završavaju faks, neki su već zaposleni, a ja samo tonem. Dosta mi je svega.