Daj svoje mišljenje.
Radim osam godina u prosveti i zadnje dve su mi postale pakao. Ceo život sam htela da budem nastavnica biologije, jer sam imala divne nastavnike i želela sam i ja da prenesem nekome lepote tog predmeta i zaista sam par godina uživala u tome, u smišljanju časova, projekata, ali zadnje dve godine mi je sve teže i teže na svim poljima i više sebe ne prepoznajem, koliko kući dođem iscrpljena. Kažu mi da se ne dajem 100 posto, međutim tada ne mogu da održim disciplinu, a ukoliko se trudim da sve držim u rukama, kući se raspadam i bukvalno nemam život, dok mi je pre sve to instiktivno dolazilo. Želela sam da promenim posao, ali su me bukvalno svi osudili i rekli da sam nezahvalna i "šta ja to drugo umem da radim, jer sam ceo život ovome posvećena" i da mi je sad kasno, a još sam u tridesetim. Znam da ima i težih profesija, ali mislim da ću poludeti ako ovako nastavim, što je na neki način paradoks da mi je nekada posao iz snova postao noćna mora. Da li je kasno za pronalazak drugog posla svakodnevno mislim...
