Daj svoje mišljenje.
Znam da ne treba gledati na prošlost, znam da svako kad tad sebe prevaspita i da je najbolje raditi na sebi, ali mene još bole neke stvari iz detinjstva. Moji roditelji su bili stogi, nisu mi dali da izlazim nigde kad padne mrak, mrsko im je bilo da me voze kući iako smo 5 min autom od grada. Tata bi se stalno nešto drao, tako da ja nisam nikad zvala drugarice kući, niti sam izlazila. Takođe nisam ništa trenirala. Sad kad radim i čujem razgovore kolega koji su roditelji, shvatam da moji nikad nisu pomenuli reč sport. Nikad nisu pričali sa mnom o prijateljima. Sestra i ja smo stvarno bile skromne, skupljale bismo džeparac koji daju baba i deda i posle 5/6 meseci kupile pantalone, ili jaknu, patike, šta god je tad potrebno. Ali moji nikad nisu rekli "Hoćeš da ti kupim" a imali su para. Iako mi nije ljubavi manjkalo, ja ne mogu reći da sam bila nesrećna, samo shvatam da sam bila naučena na to sve i u neznanju sam bila prezadovoljna. Sad tek vidim da ništa nisam imala.
