Daj svoje mišljenje.
Porodica mog momka mnogo više voli devojku njegovog brata i to je prilično očigledno. Ona im je kao rođena ćerka – stalno je pominju, čak i kad nije tu, tepaju joj i zovu je raznim lepim nadimcima. Meni niko ne tepa, spominju me često kao „ona“ ili me oslovljavaju samo imenom. Devojka jeste pametna, završila je dobar fakultet, snalažljiva je, stvarno nemam šta loše da kažem – ali ni ja nisam ni glupa ni nesposobna. Uvek sam se trudila da se pokažem, da budem od pomoći, da skuvam nešto, da pričam i budem otvorena – ali kad sam videla da me ne doživljavaju, počelo je da mi pada samopouzdanje i sve manje pričam kad im dođem u goste. Više puta sam rekla svom momku da mi to smeta, ali on uporno tvrdi da umišljam i da preterujem. Razumem ja da nekom jednostavno ne prijam, da mu se ne sviđam, i to je u redu – ali ne mora to da bude baš toliko očigledno. Samo bih volela da me gledaju bar upola kao nju, da me tretiraju ravnopravno.
