Daj svoje mišljenje.
U najtežem periodu života (terminalna bolest i gubitak jako bliske osobe), psihički sam ostala stabilna isključivo zahvaljujući ogromnoj emotivnoj podršci bliskog prijatelja. Grize me jer suprug nije bio ni blizu tolika podrška i u tom periodu je često bez razloga bio jako grub prema meni što me i dan danas jede (jako ružni detalji su u pitanju). Prijatelj mi je kada je sve prošlo priznao ljubav i dao do znanja da bi želio da svoju budućnost nastavimo skupa. Imam dvoje dece, te svoju sreću nikada ne bih stavila ispred njihove, što sam mu i dala do znanja, te on više nije to pominjao. Međutim, često razmišljam jesam li ispravno postupila, jer je to prvi put u životu da sam osjetila nečiju bezuslovnu, potpuno nježnu ljubav koja ništa ne traži zauzvrat. Dovoljno ga poznajem da znam da me nikad ne bi mogao svesno povrediti. Nekad se pitam da li sam u trenucima emotivne slabosti sve to preuveličala u svojoj glavi i stvari videla krupnijim nego što su stvarno bile.
