Daj svoje mišljenje.
Bila sam tu za nju 20 godina. Bilo je i teških i lepih trenutaka kod nje dok je moj život do skoro bio prilično miran. Ne lak ali miran. Bila je i ona uz mene, moram priznati ali uvek je meni bilo potrebno manje, ne zato što sam svetica i žrtva nego su nam životi tekli drugačije.
Kroz njene veze, promene, udaju, rađanje deteta bila sam tu i to sam smatrala normalnim. Bila sam iskreno i srećna i tužna zbog nje. Sada kada je meni teško na svim poljima i kada ja prolazim kroz promene, ona nije tu jer dete, obaveze, porodica... Pa čekaj, jel zaista toliko ljudi smatra da je prijateljstvo samo uzimanje? Kako se pogledate u ogledalo kada znate da je neko bio tu za vas danima, noćima, slušao i ono što ga ne zanima zato što je vama to bitno itd? Kako se pogledate u ogledalo nakon što 15 puta okačite tu istu osobu jer imate svoj život? Zar ga samo vi imate?
Boli jer je to osoba od koje sam najmanje to očekivala. Ruku bih dala verujući da je imam u životu.
