Ispovesti

Otišla u inostranstvo sa mužem pre 15 godina, prešli smo 45tu i konačno se predali i izgubili nadu da ćemo dobiti dete. Radim na pola radnog vremena, treba mi mir i psihički i fizički od zadnjih 12 stresnih godina. Da bi mi žena mog brata rekla da treba da radim što više i svaki vikend jer nemam dete i da će mi taj novac trebati u starosti. A kome ću sve što imamo ostaviti nego njeno troje dece jer sam žensko a žene žive duže od muža i nadživeću svog muža i njega naslediti. Slušam njene planove i ne verujem šta čujem. Ali se ne upuštam u raspravu. Čak mi se nudi da me vodi kod advokatice da pišem testament. Muž i ja planiramo da krckamo imovinu polako kao veverice, da prodajemo zemlju deo po deo i proputujemo svet. Nisam dužna ničijoj deci da ostavljam. Sa njenom decom nemam komunikaciju dok mi mala komšinica redovno šalje pisma, crteže, grančicu badnjaka, presovano cveće iz naše ulice, a ja njoj poklončiće i jedino njoj ću ostaviti nešto ali ne sve.