Ispovesti

Želela sam da mu kažem sve. Šta želim, na šta sam spremna, šta me boli. Da mu priznam da samo čekam njegov korak da sve promenim. Ali nisam. Progutala sam te reči, progutala bol, jer sam znala da ih ne smem pustiti. Nosim ih u sebi kao kamen, i svaki put na rastanku, one mi zapnu u grlu. Zamišljam kako bi izgledalo da ih izgovorim, da mu dam do znanja da je samo jedan potez dovoljan, i sve bi se okrenulo. Ali onda me presretne strah. Strah od neznanja jel on spreman na to. Strah da ću izgubiti i ovo malo što imam — trenutke ukradene, poglede koji traju duže nego što bi smeli, reči koje znače više nego što smeju, jedine trenutke moje istinske sreće. I tako ćutim. Nasmejem se, odglumim.. Uveravam sebe da je bolje ovako, iako svaka ćutnja peče jače od rečenice koju sam mogla izgovoriti. Ćutnja je moja kazna, ali i jedino što mi preostaje.