Daj svoje mišljenje.
Imam partnera kojeg puno volim i poštujem. Obostrano je. Bar sam mislila. Oboje imamo brak iza sebe. Ja sam puno propatila i sve je to pratilo jedno drugo. Moje narušeno zdravlje, nesigurnost, strahove. Ma sve. Prvi put nakon toliko godina sam sretna. Ja želim zajednički život jer mi je dosta samoće i borbe koje vodim sama. Želim u paru. On je dobar čovjek, vrijedan, radan. Ja takođe imam ok posao, borim se. Njegova djeca imaju svoje živote i porodicu. Niko nema ništa ni sa kim u financijskom smislu. Svi imaju odvojene kuće. Da bi mi rekao pre dva mjeseca da me ne može ni pozvati u kuću nikako dok ne odlučim da ostanem inače šta će mu djeca reći. Reće mu da dovodi ko zna koga i da sigurno planiram mu uzeti kuću. Prešutila sam. Riječ nisam rekla. Stalno mi je to u glavi. Ne treba mi tuđe ništa. Imam svoje šta imam. Ponizio me do koske. A kaže voli me. Da li da ga ostavim ? Otkud da izvučem snagu da to uradim?
