Ispovesti

Postoje još uvek dobre devojke. Nakon saobraćajne nesreće, zbog koje sam ostao invalid, terao sam svoju devojku od sebe. Raskidao, bežao od nje... Nisam hteo da joj život bude otežan i zagorčan zbog mene, ma koliko je voleo, nisam mogao da joj na leđa stavim toliki teret. A ona je bila neverovatno uporna da ostane i činila je sve, da me čak i zaprosila. A jutros mi je podarila i kćerku. Za svu ljubav, pažnju, razumevanje i podršku koju sam od nje dobijao sve vreme, za sve njene osmehe čak i u najtežim danima naših života, zbog toga što joj ništa nije teško učiniti za mene, za sve što me naučila, za nadu, veru, upornost, i za neopisivu sreću koju mi je danas donela na svet hoću da se zahvalim. Jednoj jedinoj, mojoj Marjani. Marjana, kojoj je jedina mana, što je toliko ''proždrljiva'' da je čak pojela i svoje slovo '' I '' Ti si moje noge koje me vode u bolje sutra. Iz dubine srca želim da naša kćerka bude ista kao ti. Samo što slova baš i ne mora da pojede. Volim te. Devojke, požurite kući!