Daj svoje mišljenje.
Prvi dečko mi je poginuo pre čest godina. Bio mi je najbolji drug i prva ljubav. Mnogo sam ga volela, a i kada više nismo bili zajedno, nastavili smo svojim putevima sasvim normalno. Kad je poginuo ostavila sam tadašnjeg dečka jer nisam mogla normalno da funkcionišem, a i veza je bila na samom početku. Danima nisam izlazila iz kuće, mesecima sam plakala. Bila sam ogorčena na život, sudbinu, Boga, ljude. Išla sam kod psihologa nekoliko meseci. I odjednom, bam, kao da ništa nije bilo, dosta toga sam zaboravila, dve godine nisam suzu ni zbog čega pustila, postala sam hladna prema ljudima, nedostupna i distancirana. Ni jedna veza mi nije dugo potrajala. I dalje se plašim da ću nekoga toliko zavoleti i da ću ostati bez te osobe. Kad osetim da se vezujem za nekoga, raskinem. To sam tek nedavno shvatila, a mislila sam da sam prešla preko svega toga. Priznajem da je koren svih mojih problema u glavi ustvari u tome, a ne znam kako da se rešim tog straha da će me napustiti kad mi bude najlepše. Nikome o tome ne pričam, svi misle da sam prešla preko toga. A nisam. Verovatno nikada ni neću.
