Juče sam morao svom ocu da promijenim pelenu. Životni krug...
Nakon obilaska svakog salona venčanica u gradu, udaću se u dugoj beloj haljini koja je kupljena u tržnom centru za 40e i nije označena kao venčanica jer mi se ona najviše dopala.
Gledam nešto ove naše gastarbajtere što žive u Beču, nigde druženja, nigde života, ne znam zašto sam došao ovde. Ipak je kući najbolje.
Vraćam se nazad!
10+ godina sam se bavila plesom, išla na časove, plesne večeri, imala ekipu, isprobala više stilova... došla je korona, karantin, a ja kao da sam se u glavi skroz izmenila i posle toga ne mogu da se vratim na ples. Gledam storije, ljudi plešu, idu na žurke, a ja ne znam kako da se vratim, kuda. I ovo je prvi put da priznajem da me ovo boli jako. Hoću, ali ne umem, ne znam, i fali mi. Činilo me je mnogo srećnom...
Imam dete i muža ali rado bih se razvela jer više ne funkcionišemo. Problem je što sam nezaposlena i nemam roditelje kojima bih mogla da se vratim (razvedeni su i žive u inostranstvu sa svojim porodicama, nisam ni sa kim u kontaktu).
Kada upoznam devojku i saznam da ima psa, prekidam svaku komunikaciju jer imam osećaj da njena higijena i higijena njenog stana nikada ne mogu biti dovoljno visoki.
Deda, znam da si tamo negde gore nasmejan i srećan što ti ognjište nije ugašeno i što i dalje ti deci i unucima noge greje. Ne bih dao kuću i imanje na selu ni za šta na svetu! Ponosan sam što sam seljak, na svojih deset prstiju punih žuljeva i na svoje roditelje koji su me školovali, što sam završio pravo i vratio se kući, da radim i borim se za sebe. Ni za čim ne žalim, a još srećniji sam što ni moja supruga, lekar u seoskoj ambulanti nema ništa protiv što nam deca odrastaju na selu i idu u seosku školu. Radite ono što vas čini srećnim.
Živim na drugom kontinentu i već više od godinu dana sam u vezi sa divnim čovjekom. Planiramo vjenčanje na ljeto, a moja porodica odbija da ga i upozna. Ne mogu da mu kažem jer me sramota da nakon svega lijepog što za mene radi i nakon toga sto su nas njegovi svi prihvatili ja imam problem sa čitavom porodicom. Želi da se vjenčamo i u mojoj zemlji, a ja nažalost nemam koga da pozovem samo zato jer nije Balkanac.
Da li je moguće da posle 4 godine od raskida ja i dalje razmišljam o njemu svaki dan, ovo je strašno ljudi...
Radim dva posla i nekada mi je tempo toliko ubrzan da jedino vrijeme koje imam je pola sata između. U tim trenucima ima jedno ugibalište prije drugog posla i u tih pola sata se izventiliram, popušim par cigareta, popijem kafu i posložim kockice u glavi. To je vrijeme za mene koje uzimam i to nitko ne zna. Drži mi glavu iznad vode.