Cura i ja na putu kroz Iran mjesec dana. Predivna zemlja i još bolji ljudi. Na odlasku na aerodromu šok, kažu nam kako su nam vize istekle i kako moramo natrag u Teheran produžiti ih. Oboje u šoku, para skoro pa i nemamo, kao u snu. I stojimo tamo, pojma nemamo što da napravimo. I priđe nam jedan Iranac i pita što nam je, zašto smo tužni. I mi mu rekli o čemu se radi. Tip nas poveze do grada do svoje kuće, nahrani nas, prepusti nam svoj krevet. Ujutro zovemo ambasadu, ljudi jako ljubazni, pomogli nam i riješimo vize i karte. Ali za dva dana kasnije. I naš Iranac nas primi kod sebe dva dana, ne želi ni čuti da išta platimo i još nas malo provede po gradu i vrati na aerodrom.
Sreo sam dobrih ljudi u svom životu, ali ovo je nešto posebno.
Dijagnostikovana mi je leukemija 17. prošlog meseca, tj relaps bolesti. Bolest je takva da iziskuje totalnu izolaciju, smešten sam u "blok". Malo ljudi zna za ovu moju situaciju, porodica i najbliži prijatelji. Ono što hoću da kažem je..Moj rođeni brat, student i zaposleno lice, pored svih obaveza što ima uspeo je da organizuje iznenadnu posetu za 'moj' doček.. Sve je počelo tako što me je zavlačio 7. dana gde će, kako će da provede Ng, isto to vredi i za moje roditelje..te vamo će, te tamo će..uglavnom.. zajedničkim trudom i upornošću uspeli su da izmole od obezbeđenja do doktora da se to ipak nekako izvede. Probudili su me malo posle 00:00, rekli su mi da odem do nekih vrata i da ih otvorim.. što sam i učinio.. taj prizor, ta sreća, njihov izraz lica i uplakane oči u kojima sam se jasno mogao ogledati nikad neću zaboraviti. Plač je usledio, normalno. Mojoj sreći nije bilo kraja. Ovim putem im se zahvaljujem na ljubavi i podršci što mi pružaju sve ovo vreme. Obećavam da ću pobediti ovaj rat, VOLIM VAS! <3
Pre 20 godina pošle smo u prvi razred, ona i ja. Zajedno išle svega jedno polugođe. Iako smo isto godište, brže je shvatala stvari oko učenja i uvek bi mi bezuslovno pomagala. Roditelji su joj radili u inostranstvu, imala je svakakve igračke i slatkiše koje mi je uvek davala. Bila je bez trunke sebičnosti i ljubomore, moja najbolja drugarica. A onda, jednog dana se razbolela i prestala da ide u školu, u klupi sam sedela sama. Njeni su je vodili i preko zbog lečenja. Dobila je leukemiju. Sa 7-8 godina nisam shvatala šta je to, ali neke slike nikada neću zaboraviti. Slike njenog osmeha kad smo zajedno, kada joj je opala skroz kosa i nosila je periku kako se ne bi osećala loše zbog gubitka kose, a onda bismo se smejale kada bi skinula periku i stavila je meni. Ne sećam se koliko je dugo to trajalo, ali se sećam jutra kada me je majka spremala za školu, zazvonio je telefon, majka je opsovala i rekla da je umrla. Izgubila sam je. A ona meni i posle 20 godina i dalje fali, život bih joj dala.
Imamo odraslu decu. Oni imaju svoje porodice i svoje kuće-stanove. Kod njih idemo vrlo retko iako stanuju jako blizu jer su oni svakodnevno kod nas. Lepo se slažemo, cenimo i poštujemo. Ali je došlo neko vreme ne samo kod nas već i kod naših prilatelja, rođaka, komšija i kolega. Deca nas mnogo kritikuju tj grde. Ako smo nešto zaboravili, skuvali neko jelo koje ima jak miris pa zaboga cela kuća miriše da ne kažem smrdi, ako priupitamo nešto jer nismo razumeli ako smo nešto razbili ili prosuli koje smo mi očistili i td i sl. Nakoliko puta smo im skrenuli pažnju ali se oni samo uvrede izviču i demostrativno odu preko vrata. Sutradan dođu i nastave po starom. Zato sve vas molim da imate više strpljenja prema roditeljima jer smo i mi imali prema vama. A ubrzo će doći ono što je neminovno pa će vam biti žao.
Pre četiri godine rekao mi je:"Kladim se da nećemo izdržati ni nedelju dana".
Pre dve godine:"Kladim se da ćeš reći da".
Pre dve nedelje, ja sam njemu rekla:"Kladim se da će biti devojčica"...
Imam 18 godina i sad ću zadnju godinu medicinske škole, poslije toga namjeravam na sestrinstvo, a kada završim planiram se odseliti u Dubai. Tijekom dana bih radila u bolnici, a noću u striptiz klubu, zadovoljavala bi i mušterije, nema toga što ne bi napravila za novac. Jednostavno sam ovisna o seksu, i ja i moj dečko. Svaku moguću priliku iskoristimo. Mnogi će me osuđivati,govoriti kako nemam morala i časti, ali ljudi moji, jednostavno želim imati sve što pozelim, želim biti neovisna o nekom, želim stati sama na svoje noge pa makar se bavila i prostitucijom, i ne vidim sta je u tome loše. Svako ima svoje mišljenje, i tražim još nekog ko bi mi se pridružio.
Svako veče kad legnem da spavam u mislima "pišem" knjigu. Ta knjiga se sastoji iz kraćih ili dužih priča koji opisuje neke moje događaje iz ranijih vremena. Neku "priču" pišem nedelju dana a neku i mesec dana. To zato što se tako vrlo brzo uspavam. Ako razmišljam o događanjima iz skorije prošlosti ili o aktivnostima koje trebam uraditi u skoroj budućnosti nekako mi se razbije san i ne mogu zaspati bar nekoliko sati.
Imam jednu prosto neverovatnu životnu priču. Studirala sam u jednom gradu i živela sam sa cimerkom u jednoj zgradi na 4. spratu. Na spratu poviše mene je živela jedna stara bakica. Uvek sam joj pomagala nositi kese iz dućana i tako bi se nekad zapričale. Uvek sam bila osetljiva na starije i nemoćne, pa sam joj s vremenom počela pomagati i oko drugih stvari. Pospremila bi joj po kući, otišla bi joj platiti račune, donela nesto iz dućana, ali najvažnije od svega: popila bi kafu s njom s vremena na vreme, razgovarala s njom i slušala je šta ima da kaže da ne bude usamljena. Pošla sam kući nakon ispita i zaboravila sam na studij i bakicu, samo sam se kući zabavljala s drugarima. Dok nije zazvonio telefon. Bio je to jedan odvetnik. Bakica je umrla i oporučno ostavila meni svoj stan. Nije imala nikoga i tako mi se htela zahvaliti na pažnji koju sam joj davala tokom tih nekoliko godina. Ne možete zamisliti kako sam se osećala. Sad se udajem, i živet ću s mužem u tom gradu, u tom stanu.
Kad sam upoznao jednu devojku i prvi put se poljubili otvoreno mi je rekla da planira samnom kratku avanturu...Ta kratka avanatura traje 4 godine vec, svadba je u Avgustu :)