Daj svoje mišljenje.
Živim već 5 godina u inostranstvu. Super sam se prilagodila, dobar posao, sjajni uslovi, sjajan društveni život, veza, sve super. U Srbiji sam živela u manjem gradu, nisam ga ništa preterano volela, nisam ni mrzela, prosto tu sam odrasla i to je to. Nisam neki veliki lokal patriota, niti sam patila za domom kada sam se odselila, brzo sam se prilagodila.
Međutim, i dalje se često uhvatim kako nesvesno "premotavam film" pre nego što zaspim, dok sam u redu, u gradskom prevozu, dok gledam TV. Vidim iz svoje perspektive kako kupujem hleb u svojoj pekari, idem putićem u osnovnu školu, vozim se glavnom ulicom, igram odbojku na terenu u komšiluku, skrećem pored neke kuće koju sam zapamtila, mazim psa lutalicu, sipam sestri ručak za našim stolom, šminkam se ispred svog ogledala, pakujem stvari u svom ormaru, čistim svoje kupatilo. Sećam se svakog detalja, svakog. Neverovatna stvar, i svaki put me zatekne, 5 godina kasnije. A kad posetim svoje, nostalgija me uopšte ne pogodi previše.
