Dušmani mi upropastiše život. Pijan sam sreo najvećeg štrebera iz osnovne. I iskreno mrzim ga, sve je on mnogo pametan, završio matematiku i lepo živi. Gledao me on sa visine i malo mu ja pokažen kako stoje stvari (bum, bum) . Epa kud sebe nisam udario u glavu tad. Najbolji drugar mu neki advokat (isto štreber i papučar spojio prezime sa ženom) a ni ja nisam pametan još se smejao kao koji mi je on advokat nema ni 30 godina. Epa upropastiše me na suđenje, kao da sam ga upucao onaj ipak ispade mnogo dobar advokat. Ja onolko novca ne znam odakle ću da platim. Nemam poso, roditelji hoće me ubiju a iovako ne mogu nađem ženu a sad neću nikad. Kakvi su to zlotvori spremni čoveku da upropaste život.
Ja i drugarica smo planirale da upisemo isti fax, na kom je inače veća konkurencija i malo teže se upada. Ja sam upala, ona ne. Od tada mi jedva ćao kaže kad se sretnemo.
Mnogo me nervira kada mi neko čestita rođendan u inbox-u, a ne na zidu.
Drugarica mi je čestitala rođendan tako što je proslijedila poruku kojom sam ja njoj čestitala rođendan.
Muškarac je taj koji treba da plaća ženi i izdržava je. Žena treba da bude finansijski samostalna, ima posao i platu, ali je isključivo troši na sebe. Muka mi je od plitkoumnih ljudi koji ovakve žene odmah povezuju sa sponzorišama. Oduvek je bilo da muškarac zarađuje za porodicu, a žena treba da čuva decu, obavlja sve kućne poslove i brine se da je uvek "u elementu", njen posao nije da plaća. Kraj priče.
Kad negde krenem i crna macka mi predje put, vratim se kuci i nigde ne idem taj dan.
Ne znam odakle devojkama sa vidljivim velikim mladežima toliko samopouzdanje, pogotovo u s*ksu. Zamišljam scenu nalet strasti, dečko vam ljubi vrat a ono 10 mladeža po njemu... ili ste u pozi otpozadi a on bulji u vaša leđa prepuna mladeža... Ne znam što ne skinete to, bukvalno nema odvratnije stvari na koži. Imam ih i ja, hvala Bogu sitni su ali svakako planiram sve da ih skinem prvom prilikom. Fuj. Isto važi i za muškarce, naravno. Nego devojke su mi upečatljivije jer su nežne, koža treba da im je prelepa, savršena...
Prijatelju mi je otac umro sa koronom.
Naravno, odmah sam mu izrazio saučešće i objasnio da mu otac nije umro od korone nego sa koronom i da bi umro ionako bez obzira što se činilo da nema nekih teških bolesti.
Na moj užas, prijatelj mi je rekao da sam gov*o i da mu se više nikad ne pojavljujem pred očima. Sve samo zato što sam mu rekao istinu.
Pokušao sam da mu objasnim kako su mu oprali mozak propagandom, ali istina ga je samo još više razbjesnila, pa me udario i izbacio van iz kuće bez imalo obzira prema mojoj slobodi.
E sad, za mene je on mrtav čovjek. Ne trebaju mi ovce u životu. Međutim, u dilemi sam bi li ga prijavio za napad ili ne? Želim ga prijaviti, ali onda moram nositi masku, a to ne želim jer su kancerogene.
U oktobru sam na sajmu kupila prvi deo jedne trilogije. Otkad sam pročitala prvu knjigu, a odmah zatim i druge dve + još dve koje su kao neki izdvojeni nastavak, ja sam postala potpuno luda i opsednuta sa tim knjigama, odnosno sa glavnim muškim likom. U njemu sam našla savršenstvo kom moj dečko ne može ni da primiriše. Njegova smrt na kraju pete knjige me je toliko potresla, da sam se osećala kao da je meni lično umro. Javila sam se spisateljici i rekla joj koliko mi je teško, a ona mi se samo nasmejala i rekla da nije moglo drugačije. Sad sam postala opsedunta i sa njom, koliko njega volim, toliko nju mrzim. Moj dečko kaže da sam skroz poludela, jer najveći deo slobodnog vremena provodim na internetu i pratim šta ona radi ili čitam delove knjiga. Ne spremam ispite, nemam volje da se družim, seks imam samo zato jer tokom njega zamišljam scene iz knjiga. Razmišljam da napišem neku svoju verziju sa krajem kakav on zaslužuje i da tako ublažim svoju tugu. Znam da nije normalno, ali šta ću.