Kako je tužno gledati kako se ovaj predivni svet raspada pred našim očima, a za to smo sami krivi, bez obzira koliko si srećan i pozitivan, uvek negde vidiš nešto što te vrati u realnost i zakuca za beton. Ne krivim ljude koji se se odali porocima, užasno jeste, ali neki ljudi nemaju snage da se nose sa sobom, sve što žele je da što pre odu odavde a da im bar pri tom putovanju bude na trenutak lepo, žalosno i jako tužno šta je čovek, jedno duhovno uzvišeno biće dočekao, neki insekti imaju više dostojanstva od čoveka....
Imam starijeg brata i on je ceo život miljenik, bila sam u fazonu ok kao vole ga ali vole i mene i sestru; Na poslu koleginica koja je tetka priča o sestrinoj deci kaže "ja nju volim više od njega i to je to, ona mi je sve, za nju bih dušu dala" i onda shvatim da zapravo ceo život mi se NIJE pričinjavalo da sam manje voljena, željena, cenjena - brat JESTE omiljen i za njega bi dušu dali, a ja i sestra pa mi smo eto samo tu silom prilika. Boli jako, ne budite takvi molim vas.
Najbolji seks u životu imala sam na plaži s kolegom s posla!
Znam da sam jadna jako, ali imala sam lažni profil odakle sam ga pratila, i kad sam videla da me je obrisao jako me to zabolelo. Znam da nemam nikakve šanse kod njega, ali bar sam mogla gledati šta voli, radi, gde ide. Znam da sam jako jadna, ali prosto.... jače je.
Šta smo mi? Duhovna bića zarobljena tijelima (željama i strastima) ili tjelesna bića ograničena duhom (moralom, sviješću, intelektom...). Ljudi više udovoljavaju svojim željama i strastima nego što se posvećuju duhovnim i intelektualnim vrijednostima. To je kao da gradimo složenu građevinu od duhovnih i intelektualnih vrijednosti, a svaki put kada podlegnemo željama i strastima, rušimo tu građevinu. Duhovni i intelektualni razvoj zahtijeva trud, strpljenje i posvećenost, dok je udovoljavanje željama (i strastima) često trenutna i prolazna satisfakcija koja nas udaljava od istinske sreće i ispunjenja. Dobar hardver loš softver i obrnuto!!!
Sviđa mi se profesor, ali on je predavao u prvom semestru i više ga neću viđati, a ne izlazi mi iz glave...
Imam jednu jako lijepu osobinu koju bih naveo kao svoju najveću vrijednost. Ne ogovaram ljude i čuvam tajne svojih prijatelja i porodice. Mnogo toga nosim u sebi i ljudi mi vjeruju. Iskreno da kažem, znam još dvojicu koji su kao ja. Ovi ostali će iznijeti prljav veš čim nešto kreno niz brdo i toga sam svjestan.
Imam verenika kog mnogo volim i koji je predivan, što prema meni, što generalno kao osoba. Međutim, dvoumim se oko venčanja. Njegova majka je jedna užasna i zla žena. Bar prema meni. Presedne mi kad treba da je vidim za slave, praznike i kad pomislim da će da bude baka mojoj deci. Nikad me niko sa takvom mržnjom nije gledao i jednostavno ne znam da li želim taj stres u životu, koliko god ja njega volela.
Dobili smo reklamaciju na proizvod, u napomeni je napisano, citiram "j*baću vas u bulju zbog ovoga" ...
Nervira me kada vidim na društvenim mrežama devojke/ žene koje se sažaljevaju kako ne mogu da se ugoje. Daj bre, kao bi bila srećnija da si debela.
"Jao danas sam unela 3000 kalorija i i dalje imam 55kg, jadna ja. Ne razumete vi koliko mi je teško." Ne, nije ti teško! Imala sam period kad sam mogla pojesti mnogo i nisam prelazila 47kg. Bila najsrećnija osoba na svetu puna
samopouzdanja. Veoma ti je teško što nakon što si pojela gurmansku plieskavicu izgledaš kao Victoria Secret model. Ne smarajte molim vas.