Још увек нисам наиш'о на Кока-колу са својим именом. Почињем да се плашим и питам се: Да ли уопште постојим?
Najtužniji dan u godini za mene je moj rođendan, jer ga slavim sam, nema ko ni da mi čestita jer nemam nijednog pravog prijatelja... Tada samo sednem u auto, i vozim se polako gradom da ne bih mislio na svoju tugu...
Redovno iz hotela ukradem one šampone, sapune i jedan peškir.Tako je bilo i sad. Kleptomanka...
Često dok idem peške ulicom, auto se zaustavi pored mene i vozač ili suvozač me pitaju kako da dođu do tog i tog mesta...ja uvek kažem SAMO PRAVO....mrzi me da objasnjavam.
Kad sam kao mali gledao Prijatelje i Mućke stalno sam se smejao čim čujem ono smejanje iz pozadine iako nisam znao ni engleski, a Boga mi nisam znao ni da čitam, nista mi jasno nije bilo, a keva je mislila da sam genijalac.
Imam 16 godina, šta god uradio u životu, trenirao sam fudbal tata mi ni jednom nije rekao bravo, trenirao aikido tata mi ni jednom nije rekao bravo, u vrtiću sam osvojio bronzu iz kratea tata mi nije rekao ni bravo, u školi sam se trudio ali mi ne ide..
Šta god uradio u životu samo želim da imam odobrenje od tate da znam da je ponosan na mene!
Vraćam se jedno jutro kući iz kafane, po običaju mrtav pijan. Dolazim kući kad pjetao kukuriče, gurnem onako ruku u dzep izvadim neku siću i bacim preko ramena. Evo, niko Nedji nije pjevao džabe pa nećes ni ti.
Upisala sam građevinu i, budući da sam poprilično mršava, jaranice i ja se zezamo da ću biti glavna daska na građevini.
Izlazim iz kuće, vučem dve teške putne torbe, pozdravljam se sa mojima i krećem ka autobuskoj stanici. Autobus kreće tek za pola sata i odlučujem da prošetam. Izlazim na kapiju, bacam pogled iza sebe, moj rot me veselo gleda i laje kao da kaže srećan put. Po prvi put u životu odlazim na duže vreme od kuće, po prvi put cu živeti sam, ali ljudi kažu da je studentski život prava stvar, tu se osamostališ, jer nema više mame i tate da ti pomažu. Idem niz ulicu i gledam klince kako se tapkaju, malo ispod je kuća dežurnog namćora čika Radeta, u dvorištu ogromna trešnja, e koliko puta nas je jurio jer smo ih krali. Malo ispod teren za mali fudbal, predivne uspomene zaista. Gradski park, mesto prvog poljupca i moje prve tuče. Gradsko pozorište, davno zatvoreno, ali njegov ulaz je bio zborno mesto gradske omladine, a danas nekako prazno, nema nikog. Uhvatim sebe da razmišljam kao da se nikad više neću vratiti u ovaj grad, ali shvatam da se jedino neće vratiti moje detinjstvo. Odraslo se jbg...