Mrzim kad mi se spava, a svi tad nađu da šuškaju nekim kesama i sl. Nisu ni svesni koliko se to čuje...
Jednom sam se toliko napio da sam se kući svojima predstavio.
E pošto su mi se kompije naglas seksale celu noć, od jutros im sviram klavir.
Večeras sam treći put probala da izgubim nevinost, i ne može brate. Zovite me čelična lejdi.
Najvise mrzim kada idem iz prodavnice i zaustavi me komšinica, kao, da pita kako majka, a zapravo pilji u ono što se nalazi u kesi koju nosim.
NIKADA, ali NIKADA ne sanjam osobu u koju sam zaljubljena. Provedem sate razmišljajući o njemu pre nego što zaspim, ali nikada nisam ni jednog sanjala.
Bivši dečko me udario i oprostila sam mu nakon silnog moljakanja. A eto, na kraju sam ja ostavljena zbog druge...
Imam 26 godina i bolujem od narkolepsije (poremećaja spavanja), za koju ne postoji lek. Jedini lek mi je da ne jedem uveče, kako večeram-tako se bukvalno gasim. Nemaju ljudi pojma kako je i ne veruju mi, uspevao sam da zaspim sa zalogajem u ustima, dok vozim kola, u pola rečenice... Kad tako zaspim-često se budim u toku noći, ali nisam toga svestan, u stanju sam i da pričam sa ljudima a sutradan nemam pojma šta sam pričao. Ko zna šta sam sve ljudima rekao u tom stanju pomućene svesti. Znam da sam se sa drugom posvađao jednom i da sam mu opsovao pola porodice, sutradan nešto pričali i on me otera u 3 lepe, a ja pogubljen, nisam imao pojma zašto.
Jedno veče, legla sam spavat i u po noći me probudio čudan bol trgnuvši se iz sna krenula sam ustati ali nisam osjetila noge.U tom trenutku sam mislila da sanjam i uštinula se za nogu al opet ništa nisam osjetila, počela sam vrištati i roditelji su došli i odnijeli me na hitnu. Dugo vremena nisu znali šta mi je te me nisu mogli niti lječiti. Nakon skoro mjesec dana provedenih u lječnici bezveze, uspostavili su bolest mišića. Mene je obuzeo tako čudan osjećaj, bila sam vezana za kolica. Ništa i nitko sam bila, bespomoćna. Dobila sam snažnu volju i tražila da me svaki dan vode na terapije i da pokušavam, iako je bilo bezuspješno nastavljala sam. Svi su se iznenadjivali, i svi su bili sigurni da neću uspjeti jer su lječnici tako rekli. Prošlo je vremena dosta, a ja i dalje nisam odustajala i trudila se , jedno jutro došli su kao i uvijek RADI REDA da me obidju lječnici te sam osjetila ubod igle u nogu, od tad sam najsrećnija osoba na svijetu. I danas idem na kontoliranje ali sve je uredu. ŽIVOT JE JEDAN!