Počinje da me mnogo nervira jedna koleginica. Sve živo osuđuje, ništa ne valja. Šta god da kažeš lepo ona počne da govori kako u životu postoje gore stvari. Konstantna kuknjava kako je muž ne konstatuje, kako živi u zajednici gde nema prava glasa. O deci svakodnevno ko je šta jeo, u kojim predmetima su dobri i samo JA PA JA. I umesto da poradi na tome da malo svoj život sredi, ona ide i druge komentariše. Ne znam dal je bio jedan dan da nije spomenula pare kao da svi mi ostali zarađujemo abnomarno a ne da većina živi prosečan život. Npr.ja imam sasvim normalnu kilažu gde ona malo malo dolazi i govori kako sam premršava i kada čuje da idem u teretanu počne da se čudi jer po njoj tamo idu samo oni koji trebaju da smršaju. Evo sad dok pišem me je zabolela glava, jedino kad je "trpim" je kad svi ujutru popijemo kafu.
Umela sam kroz život da trpim manje od onoga što sam znala da treba. Na primer, ono što nekoj drugarici nikad ne bih rekla da toleriše. Mislila sam ono ,,daj šta daš", da probam pa možda ne ispadne toliko loše. O, ispadalo je loše. Užasno. Kao što ste i mogli da pretpostavite. Na teži način sam naučila da moram ceniti sebe, svoje vreme i svoje emocije. Nisam sebe našla na đubrištu pa da dozvoljavam kojekakvim kretenima da od mene prave budalu.
Mnogo detaljišem u pričanju i pisanju. Ljude to smara i ja to vidim. Evo i ovde mi mnogo puta napišete kako ne možete do kraja ni da pročitate napisano. Svesna sam toga ali ne znam kako da promenim nešto što je deo mene skoro trideset godina.
Bili smo u dugogodišnjoj vezi dok smo bili jako mladi. Za to vreme, imali smo par zajedničkih slika na mrežama. Par godina posle raskida on se oženio. Evo, skoro dve godine je u braku, na svom fejsbuku nema ni jednu jedinu sliku sa venčanja iako ga je supruga označila na svim slikama koje je objavila.
Znam da nije puno 2.5godine al malo sam ljuta na sebe što sam uopšte toliko bila sa njim. On ima dosta kvaliteta ali za vezu nije. Čim smo krenuli u vezu sam trebala da raskinem kada sam videla kako dodaje gomilu devojaka dnevno. Tada je rekao kako prestaje sa time i gde mi je bio mozak da to istolerišem. Vremenom sam videla da sve diskusije i rasprave ne može da reši normalni razgovorom nego krene da se dere ubeđivajući kako ja sve započinjem, kako sam ja kriva i on nema nameru da se raspravlja. I tako se sve rešavalo, gurajući pod tepih, ako bih rekla jednu sitnicu on bi napravio haos kako sam ljubomorna, nesigurna i njemu je lepo i neće nikakav razgovor. Ako ga zamolim da dan provedemo napokon zajedno bez konstantnih gledanja fudbalskih utakmica govorio je da sam sebična jer on to voli. I sad da me neko pita pa šta si toliko čekala ne znam. Nisam tip koji će biti u vezi samo da je u vezi. Par puta sam krenula da raskidam al kao da je manipulisao i ubeđivao me da je u meni problem.
U jednom trenutku je bolesno zaljubljena i srećna, gleda u mene kao da sam jedini na svetu, rastanemo se, kreće komunikacija preko telefona kao da se ohladila na dugme, šta bre nije u redu sa devojkama ovih dana? 😳
Hologram naših emocija i želja. Zaljubljujemo se u vlastite želje i očekivanja, koje svjesno i nesvjesno pripisujemo drugim osobama, a od njih očekujemo da budu original naših želja - umišljena projekcija. U stvari, mi se zaljubljujemo u vlastite želje, mašte i očekivanja (samoobmana) a da toga, većim dijelom, nismo svjesni. Posreći se, kada nađemo osobu koja ima osobine iz naših emotivnih holograma ili se sama dijelom tome prilagodi. Uglavnom se razočaramo, jer se samoobmanjujemo.
Dakle, projekcija vlastitih želja na druge može dovesti do nesporazuma i razočaranja. Umjesto da vidimo ljude onakvima kakvi jesu, gledamo ih kroz prizmu naših očekivanja. To može stvoriti lažan osjećaj povezanosti. Važno je biti svjestan svojih očekivanja i prihvatiti ljude sa svim njihovim vrlinama i manama.
Prosto me je sramota dok ovo pišem. Kada sam završila srednju školu upoznala sam jednog dečka i započela vezu. Sad kad se setim ne mogu da shvatim zašto sam mnogo toga dopuštala, bila sam naivna i glupa. On je vrlo brzo počeo prema meni da se ponaša katastrofa. Bio je posesivno ljubomoran. Sećam se da sam se spremala za maturu i radila nokte a on me je zvao na 10 min i proveravao dal sam završila. Toliko je manipulisao sa mnom i uvek pravio bez razloga scene gde sam se ja izvinavala a nisam znala zbog čega. Npr. bilo smo na bazenu i uveče se drao na mene i kako me nije sramota da nosim takav kupaći koji je bio sasvim okej. To veče je raskinuo sa mnom pa se smejao i pomirio i rekao da vidi kakva mi je reakcija. Terao me na odnose u javnosti iako nisam bila za to. Kod njega je bilo neko društvo i on mi je uzeo telefon i rekao da ne smem da koristim, sakrio ga i kada sam uzela počeo je da vrišti na mene i zgrabio ga. I naravno svi moji iz okruženja su ''loše'' uticali na mene.
Dok nije došla jedna koleginica na posao, više manje je bilo ok. Sad dok je ona tu konstantna neka ogovaranja, komentarisanja. Druga koleginica je gleda kao Boga. Kao da joj je došla premija jer je ista i one se dopunjuju. Ova druga večito nezadovoljna, ova prva tračara i umesto da ujutru na kafi ćaskam o glupostima i rabistrim glavu, ja slušam kuknjave, ko je šta obukao, ko je sa kim i ostalo. Već par dana izbegavam tu kafu i žao mi je jer mi je to bio deo dana da provedem malo u društvu ali ne vredi. A tačno znam da pogotovo ovoj jednoj smetam jer uvek mora da komentariše kako ja jesam zgodna ali to ne valja toliko, kako ona ima loš brak i nema vremena da se tome posveti i onda me gleda kao da sam joj ja kriva.
Često se šalim. Što na svoj, što na tuđ račun. Uvek su to bezazlene šale poput toga da je šef došao i rekao da treba uraditi to i to, a kolegi koji nije bio tu u tom momentu kažem da je rekao da baš on treba da obavi taj posao. Naravno, nikada to ne pustim do kraja i čim vidim da se kolega dohvatio tog posla, kažem kako jeste i dalje radimo zajednički. U poslednje vreme sam primetio da su starije kolege to počele da zloupotrebljavaju i ovim mlađima uopšte neće da kažu istinu, već ih puštaju da sve urade sami. Tako sam se, počevši od najobičnije šale, našao u procepu između garde starijih i garde mlađih kolega. Navukao bih gnev starijih ako raskrinkam "foru", a ako ćutim i mlađi to saznaju, oni će me zamrzeti...