Već dva puta mi se dešava ista situacija. Kolega se trudi oko mene, smeje, godi mu moje društvo, a onda odjednom distanca, kuliranje, jedva da i poslovno komuniciramo. O čemu se ovde radi?
Ovo je jedino mjesto gdje mogu napisati kako se zaista osjećam. Naime prije 2 mjeseca sam prekinula kontakt sa svojom mamom, mnogo me boli i mnogo mi fali a ne mogu ništa da uradim. Pokušavala sam pisati ali sam blokirana. Živimo udaljene preko 1000km. Rekla sam im za svoju vezu sa čovjekom druge vjeroispovjesti i tad je ona odlučila prekinuti kontakt jer me nije odgojila kako je ona zamišljala. Ne podnosim nacionalizam i podjele na osnovu imena ili vjere. Meni je predivno s njim ali s druge strane fali mi mnogo moja mama. Ima li tko kakav savjet šta da radim u ovoj situaciji. Kažu ljudi čekaj sve će doći na svoje al meni to tako ne izgleda a i čekanje me psihički iscrpljuje. Lijep pozdrav svima.
Pišem predugačke poruke čak i za najnebitnije stvari i ma koliko se trudim da se iskontrolišem, uhvatim sebe da sam već poslala romančinu. Neretko me mjutuju ili iz nepreciznog i nezainteresovanog odgovora vidim da sam naporna i da osoba nije ni pročitala lepo poruku. To me često povredi i natera da želim da se distanciram i ne pričam s ljudima. Čim prođe neko vreme ponovim grešku i ponovo prolazim kroz istu agoniju neprijatnosti, još povređenija.
Upoznala sam jednog dečka na moru, to je najlepših 7 dana mog života. Svaki mi je trenutak bio lep. Sećam se rastanka, pola sata smo se samo grlili. Izgubila sam nevinost sa tim dečkom, bio je toliko divan. Rekao je da će doći i da to nije kraj. Nikad nije došao nažalost, a sve uspomene su ostale u mojim mislima i suzama. Znam da ću preboleti, ali mi je žao što nije bio ljubav mog života.
Dečko je prekinuo sa mnom, a dve nedelje pre prekida me molio da pravimo decu…
Zanimljivo je kako ljudi ne opravdavaju djete kada nešto pogrješi (nenamjerno ili namjerno). I očekuje se od tog djeteta da snosi posljedice toga, sa čime se ja i slažem. Ali kad odrasla osoba uradi nešto svjesno i namjerno i povrijedi nekoga, tu je stotine ljudi koji će opravdati to ponašanje i stati u odbranu te osobe.
Ložim se na ružne muškarce, ne znam zašto. Ne na neke akrepove, ali onako ružnjikave. Ja sam lepa, zgodna, ali imam taj problem. Imala sam lepe momke i ništa nisam osećala prema njima, ali na one ružnjikave sam otkidala.
Prvo sam okončala naš long distance preko poruke jer mi je prekipilo, onda sam mu se javila 2 mjeseca kasnije da se čujemo, odmah je prihvatio iako je tek došao iz duge smjene... na videocallu meni lagano potekle suze i zaškripio glas. On staložen, kaže sve u redu, pita me za posao, život... al nema previše govora o emocijama. Kaže sanjao me pre 3 noći. Završimo poziv nakon pol sata da ode spavat, kaže nazvat će me. Evo dan kasnije i osjećam se toliko blesavo što sam se raspekmezila kad sam ga vidjela, osjećam da to nije više to čim je tako rezerviran, al opet se tješim normalno da je tako kad sam rekla gotovo preko poruke. Znam da će vrijeme pokazat svoje i da se trebam pritajit i ne radit drame više.
Nije mi jasno kako ljudi koji odu u inostranstvno, sa porodicom, djecom, uspiju da za 5, 6 ili 10 godina skupe toliko novca da imaju novo moćno auto, da kupe stan, da srede kuću ovdje i idu na more. Shvatam ja dobre plate, kredit, ali opet mi se čini da to jednostavno nije dovoljan period da mogu sve to priuštiti. Kaže jedna da muž radi, ona čisti kuće redovno plus nakon posla privatno i da samo sa svojom platom mogu svo četvoro da žive i još da im ostane novca. I ja sam u inostranstvu i sad razmišljam da se mi jednostavno ne znamo snaći kao oni.
Imam 22 godine i još uvek nisam imala dečka. Zaista ne znam razlog, skroz pristojno izgledam i uvek se trudim da budem doterana. Ali iz nekog razloga mi momci ne prilaze ali se javljaju na društvenim mrežama. Strah me je da neću pronaći osobu koja me voli....