Najbolja drugarica se godinama borila da zatrudni. Bila sam uz nju, tešila je. Vremenom je postala toliko džangrizava oko dece i majčinstva da sam je jedva nekad trpela, ali sam imala razumevanja za nju. Kada sam ja ostala trudna napala me je da sam to namerno uradila, kako nisam mogla da sačekam da prvo ona ostane i svašta nešto. Presla sam preko toga. Tokom cele trudnoće me kulirala, par dana nakon porođaja videla sam da me je blokirala, nije mi ni čestitala. Skoro sam detetu proslavila prvi rodjendan a od nje mi stiže poruka kako sam bezobrazna jer je nisam zvala na rođendan. Samo sam joj odgovorila sa "ko si ti?" Nisam kriva što se još nije ostvarila kao majka, ali neću ni da trpim ponižavanje i bezobrazluk.
Bila sam za njega tu, uvek. Nije znao sa mnom ni van kreveta ni u njemu. Ostala sam sa njim dok nije počeo pred svima da me vređa a vrhunac je bio kada je prosuo kafu po stepeništu dok ju je nosio gostima, isprskao zidove i sve a za sve sam naravno bila kriva ja koja nisam imala poslužavnik u njegovoj kući. Želela sam mu sve najbolje dok sam patila, sad mu želim isto što i on meni i sve što zaslužuje. U prevodu ništa dobro.
Neki dan sam se posvađala sa mužem. Kako to obično ide, svađa je potrajala dobrih 2 sata i svašta smo pretumbali. Jedna od stvari su bila djeca. Zamjera mi što su puno doma i gledaju u tv, umjesto da su vani sa prijateljima (što nije istina). Istina je da se druže sa prijateljima kada oni žele (nekoliko puta tjedno). Sin sjedne na bicikl i ide po naselju sa prijateljem, a kćer ja odvezem do igrališta i tamo se druži i šeće sa prijateljicama. On ima 14 a ona 11 godina. Doma moraju biti do 20:30, jer tada pada mrak. Po njemu ja ih ne bi trebala ograničavati. Ja mu kažem da se po parkićima skupljaju klošari i problematična djeca i da ne želim da se sprijatelje sa takvima jer se curice od 13-14 godina masovno upuštaju u sek.odnose, drogiraju se, puše i piju. Na što meni ovaj moj kaže "Pa što?! Pusti ih! Raditi će to ovako i onako!" Šokirala sam se. Naša uloga kao roditelja je poduzeti apsolutno sve što možemo da naša djeca ne krenu tim putem, a ne "pustiti ih" pa neka bude kako bude!
Otkad sam se preselila na Zapad, ne moram više da se pretvaram da slavim religijske praznike, da postim, vjerujem u Boga, jednostavno slobodnija sam i rasterećenija a mogu i da budem sa muškarcima različitih konfesija, ateistima, što u svojoj maloj sredini i zbog uticaja konzervativnih roditelja i okoline nisam imala prilike. Ako budem imala djecu, imat će slobodu koju su meni drugi uskratili.
Sin od 17 godina ima stravičan problem sa agresijom i temperamentom. Dovoljno je da mu kažeš nešto što mu se ne dopada, nasrnuće na tebe, fizički jedino na mene i supruga još nije nasrnuo, ali zato verbalno i te kako zna da nas uvredi jer baš ima prljav jezik. Sve smo probali i ne vredi, lekove, psihijatri, razgovori sa stručnim ljudima i ništa nije uspelo iako su nam mnogi rekli da smo možda mi negde pogrešili, ali ne znamo i dan danas gde, jer smo mu pružili sve što je hteo i nikad ton nismo povisili na njega. Kada je našao devojku mislili smo da će se smiriti, da mu možda fali ljubav, ali ne, jednom se gadno posvađao s njom i za malo da je prebije pred nama, jedva smo to sprečili i pripretila sam mu da ako ovako nastavi da ću ga strpati u ludnicu. Posle nekog vremena saznamo od komšija kako im on često ulazi u dvorište tako što preskače ogradu, hrani i miluje mačke koje su ulične, odlučili smo da jednu od njih usvojimo i evo mir traje već 4 meseca, nadam se da je sve gotovo.
Nisam znala da će mi ovoliko teško pasti vidjeti roditelje da su ovako ostarili. Samo da mi još požive…
Muž se ljuti kad kažem da ne želim drugo dijete, pošto smo ranije rekli da želimo dvoje. Iskreno ne mogu ponovo da prolazim kroz sve ono, beba se i sa godinu dana budi svakih sat vremena noću, hronično sam nenaspavana i iscrpljena, a on svaki slobodan trenutak ide da pomaže svojim roditeljima oko nečega. Inače su oboje zdravi, imaju po 50ak godina i generalno su sposobni. Kad mu to kažem, sve je u fazonu naljutiće se ako im ne pomognem. A ja se neću ljutiti što neće da bude sa bebom makar sat vremena, da malo odspavam???
Oduvek sam kuvala, a muž je prao sudove. Posle je deci plaćao da oni operu umesto njega, a sad je kupio i mašinu za pranje sudova. Mislim da bi ja sad trebala da platim kuvaricu i čistačicu da obave i moj deo posle. Predložila sam mu da platimo neki ženu da bar očisti kuću par puta nedeljno umesto mene ali on ne želi da čuje za to. Deca su mi predložila da platim onda njega. On u čudu.
Krenula sam u veoma lepu i ozbiljnu vezu sa momkom sa kojim sam se neko vreme viđala tu i tamo. Volim ga neopisivo. Ostala sam trudna. Sad nismo baš planirali. Imali smo u planu da malo uživamo zajedno i samo jedno u drugom, izlazimo, putujemo i slično. Možda ružno zvuči, ali sad baš želim da budem samo sa njim, ne želim odmah u tolike obaveze oko deteta. Možda bih abortirala, a nekad sam bila isključivo protiv toga. Ali opet to je plod naše ljubavi... i imam 29 godina.
Moj otac misli da je uradio ispravnu stvar i od mene napravio skromnu osobu jer je na mene trošio samo onoliko koliko je morao, dok sam odrastala. Istina je da me srce zaboli kada pogledam iza sebe i ne mogu da se sjetim da mi je ikada ispunio neku želju i kupio mi nešto da me obraduje, kao što očevi znaju, dao mi nešto novca da kupim sebi neku šminku ili neki finu odjeću, nigdje nismo izlazili kao porodica i družili se jer je njemu to sve bespotreban gubitak novca i vremena. Pri tome nije bilo stvar u tome da nema, nekada je zarađivao manje a nekada više, ali nismo bili siromašni. Mislim da nije u redu djetetu uskratiti sve što ga usrećuje samo da ga ne bi razmazili, jer će onda, ovako kao ja, kasnije u životu imati bolnu ranu kada pogledaju na svoje djetinjstvo i shvate da nemaju urezano ni jedno sjećanje na roditelje koje ih usrećuju nekom sitnicom koja njima znači. Nije sve u prokletom novcu i štednji, mislim da za lijepe uspomene vrijedi dati koji novčić.