Jesam ja ovdje jedini čovjek kojem se gadi na šta liči ovaj svijet? Svi bi sve jednokratno, sve na jednu noć. Neću, neću i neću. Daj mi jednu ženu i dosta mi je za cijeli život, daj mi osjećaj da nekom pripadam, da netko pripada meni. Posljedni romantik.
Imam malu bebu. Muž svaki vikend u izlazak sa društvom, kaže treba mu relaksacija i dvaput nedeljno treninzi. Plus ovako šta uhvati... Ja ne idem nigde. Neće niko bebu da pričuva.
Nerviraju me ljudi koji drugima nameću vještačku pozitivnost. Ako sam loše-loše sam. Ako se pretvaram da sam dobro, neću biti bolje.
Razumem ljubav, zaljubljenost, loženje i sve. Ali ne razumem nečiju potrebu da se krlja nasred ulice, u autobusu, kafiću. Maknite se tako da vas ne gleda i ne sluša celo okruženje, pa radite šta hoćete. Niko nije „ljubomoran” na ljude koji se vataju na autobuskoj stanici. Samo nam je neprijatno.
Vaspitačica sam i mogu reći da je žalosno kako se roditelji odnose prema vaspitačima i koliko sebi daju slobode kako nam se obraćaju. Sramota!
Ide sex pa večera, nikako obrnuto. Ne može me niko ubediti u drugačije. Kao bolje je najesti se, pa se dohvatiti punog stomaka i zadaha na hranu? Nikako. I ne mogu da verujem da neko zapravo ne deli moje mišljenje.
Smučilo mi se da kao starija ćerka upijam svu gorčinu, nezadovoljstvo, frustracije svoj roditelja, a da moja sestra ubira najsladje plodove. Dosadilo mi je da budem tamna senka, a ona svetla. Podela napravljena od rođenja, ničim izazvana. Ljudi treba prvo da leče trangeneracijski sindrom, pa tek onda da prave decu.
Otišao sam tržni centar sa 5 € u dzepu. Nisam ništa kupio, popio kafu i to je to.
Razlog: nemam klimu u stanu xD
Neću se ženiti i praviti djecu dok ne budem imao svoj stan/kuću i svoje auto. Ne želim dijete odgajati u podstanarstvu ili ne daj Bože kod nečijih roditelja.