Prije neki dan, u gradu smo imali bitnu fudbalsku utakmicu, i stadion je bio pun. Tribinom je išao momak sa nekim poremećajem nogu, i nije mogao normalno da hoda jer nije imao prostora između stolica. Sa njim je cijelo vrijeme išao drug koji ga je hrabrio i bodrio da nastavi govoreći mu da nema još mnogo. Međutim, sve je teže išao i zapinjao je. I drug mu je okrenuo leđa, sagnuo se, uzeo mu ruke preko svojih ramena, podigao ga i odnio sa stadiona. Ovo mi je natjeralo suze na oči. Pravi prijatelj
Treba nam više ovakvih ljudi! Faith in humanity restored:)
Januar..
Najhladnija zima koju pamtim. On negdje, ko zna.. Nas dvije u moru balona, sretne, igramo se, pripremamo sve za njen prvi rođendan.
Ulazi na vrata i igra staje. Vrijeđa me. Šutim. Nije mi prvi put da to slušam. Njene nevine okice samo ga gledaju, i rukice idu prema njemu da ga zagrle. Kaže mi skloni je i ja je sklanjam gledajući kako suze kreću iz njenih nedužnih očiju. Uzima zalogaj ručka koji ga čeka na stolu i pljuje ga u moje lice. Baca tanjir od zid i izgovara milion psovki i uvreda. Šutim. Nije mu prvi put. Ali taj dan je nešto u meni puklo. On izlazi iz kuće, a ja uzimam vreće za smeće. Crne, najveće. Pakujem sve što je moje, njeno , hiljadu snova, ljubavi u 4 crne vreće. Za smeće. Poslednji put zaključavam ONA vrata koja nikada više nisam zaključala i odlazimo. U praznom stanu, same jedemo kolačić koji smo uzele, njene male oči me gledaju, vole me beskrajno i znaju da nikada neću odbiti njene željne zagrljaja. Nikad nije pitao zašto smo otišle, ali mi smo tek sad sretne.
Svaki put kad se pogledam u ogledalo imam drugacije misljenje o svom izgledu. Jedan dan sam prelijep, najljepsi na svijetu, a drugi pomislim kuku majko dje me rodi ovakvog.
Imam 30 godina i još uvek živim sa majkom... Često čujem kako se šapuće u gomili, kako ga nije sramota, ima 30 godina i još je vezan za majčino krilo.. Ono što ne znaju je, da sa svojih 30 godina ja kupam svoju majku i hranim, i opet izađem sa iskrenijim osmehom među ljude,nego svi oni koji žive "savršen život" !
Kao mala, pred svih diznijevih princezica, pepeljugica, uspavanih lepotica, ja sam htela da budem Tarzan.
Danas profesor u razgovoru reče:" Radim onoliko koliko sam plaćen." Slučajno sam mu odgovorila:" Slaba vam nešto plata." Oprostila sam se sa peticom.
Kao mala, naljutila sam mamu jako, i sa namerom da me istuče rekla mi je: "Idi uberi šipku!". Ubrala sam granu težu od sebe, i jedva je do mame dovukla. Nije mogla od smeha da me istuče.
Kada je moja mama trebala da se porodi bila je u sobi sa još 3 žene. Sve 4 su se porodile istog dana, rodile devojcice i dale nam isto ime, ''Jelena''. Posle 7 godina sam upoznala jednu Jelenu i išle smo zajedno u osnovnu. A kada sam krenula u srednju upoznala sam i drugu Jelenu. Sada nas tri pokušavamo da nađemo našu četvrtu drugaricu.