Pre pet godina, moj brat je video moju Superman majicu i oduševljeno je upitao "Ti si Superman?!". Samo sam mu rekao pssss! To je tajna! Mali danas ima 8 godina i još uvek veruje da sam Superman. :)
Nekad uhvatim svoju četvorogodišnju ćerku kako gleda u mene po 3-4 minute i ja je pitam što me gleda, a ona uvijek kaže : Zato što si lijepa ili Zato što te volim. Ma najljepši osjećaj kad to čujem.
Juče sam slučajno srela tatu dok se vraćao sa posla. Pogledala sam ga onako iz daleka, i začudila se. Nisam mogla da verujem koliko je ostario, koliko se čovek iskrivio kako bi mami i meni pružio bolji život. Čovek ustaje svako jutro u 5h i vraća se kasno uveče kući. Bilo mi je mnogo teško kad sam ga videla onakvog. Međutim, kad sam mu prišla, nabacio je osmeh na lice i izljubio me je kao da me nije video sto godina. Zamalo da mi krenu suze, ali sam ga jako zagrlila i nastavismo zajedno do kuće, onako ruku pod ruku. Ne znam šta bih bez njega i mame.
Kada sam imao 3 godine, tata mi je saopštio da sam dobio sestru. Ja sam mu rekao: "Tata, hajde sa mnom da kažem mami da sam dobio sestru" :)
Jednom prilikom sam pobrao celu leju ruza ispred drzavne ustanove (posto je politicka ne osecam krivicu). Obezbedjenje me je primetilo ali nisu intervenisali jer je bio pljusak. Tu kolicinu cveca sam jedva mogao da ponesem (kao onaj mis iz Pepeljuge sto hoce jos jedno zrno). I gace su mi bile mokre a bio sam poprilicno siguran da ce me udariti grom. Odneo sam ih jednoj devojci na poklon, poljubio je i bez reci se okrenuo i otisao. Danas mi je zena i imamo jednu cerku (za pocetak :) p.s. i dalje kradem cvece
Kad sam bila mala mama me uhvatila kako stavljam carape, i pravim se da imam grudi.
Rekla mi je da to ne radim, jer ce da mi narastu jednog dana.
Slagala me, samo da znate. :D
Prije nekoliko godina doživjela sam, recimo nezgodu. Naime, poslije operacije uklanjanja jajnika desilo se , liječničkom greškom krvarenje koje me gotovo koštalo života. Nijedna sala nije bila slobodna, a ja sam gledala kako mi život curi. Bila sam slaba, ali još uvijek svjesna kad su me konačno, jureći kao formulom, ugurali u operacionu salu, konstatovali da su mi i puls i pritisak pali... Oprostila sam se sa svijetom, ali žalila za samo jednim: zašto nisam rodila još jedno dijete da mi sin ne ostane sam kad mene više ne bude. Hvala Bogu, dobro se završilo, a ja sam nakon mjeseci bolovanja i oporavka zatrudnila. Rodila sam kćerku u 40-toj godini života. To mi je bila jedna od dvije najbolje odluke u životu: prva da rodim sina, a druga da mu rodim sestru. I svaki put kad me naljute sjetim se trena kad sam plakala što ću njega samog ostaviti i što nju nisam rodila. I odljutim se. Ljudi moji, nije sreća ni novac, ni auto, već su sreća oni kojih se sjetiš kad vjeruješ da ćeš umrijeti.
Kada sam bio klinac, napisao sam poruku i stavio je u bocu i bacio niz rijeku koja protiče tu u blizini. Pisalo je "Ako iko ikada pronađe ovu poruku, neka se javi na broj..." I nakon tačno mesec dana, pronađe je čovek kilometrima daleko i javi mi se. Vjerovatno najzanimljiviji dečački doživljaj.
Planiram da napustim grad, porodicu, prijatelje i odem u Nepal i ostatak života živim kao koza.
Razvedena sam. Sin živi sa ocem jer u Srbiji ide u školu, a ja živmim u Australiji. Dok se bivši nije ponovo oženio na moje poruke i pitanja za dete mi je odgovarao šuturo, bez ikakvih dubljih objašnjenja. A sad mi njegova žena šalje i sinove slike, i opisuje mi kakav mu je bio dan. Kad je bolestan uvek me zovne i prenese šta je lekar rekao, te razgovore uvek, ali uvek završi rečenicom Nemoj da brineš, biće on dobro. Kad mu pošaljem garderobu obavezno ga slika da vidim kako mu stoji, javlja svaku njegovu ocenu i obavezno se čujem sa detetom 3,4 puta nedeljno preko skajpa. Svesna sam da je to sve zahvaljujući njenom trudu i volji i zahvalna sam joj do neba.