Imam samo jednu želju, a to je da moj tata pobijedi karcinome, i da više ne vidim majčine suze na licu....
Došli smo do razvoda, jer je postalo nepodnošljivo svakodnevno toksično ponašanje i vređanje od ranog jutra, mrzovolja, uvrede. Uzmem godišnji 2 nedelje da se sredim psihički i premotam naš chat na viberu od momenta upoznavanja do danas da vidim šta sam to propustila i kad se toliko promenio. Vidim da sam bila zaljubljena i slepa kod očiju, naivna na sitne red flags. Dok smo živeli sa svekrvom bio je normalan, ljubazan, preseljenjem u inostranstvo je pokazao svoje pravo lice. Prvo gubitak trudnoće, umesto podrške i zagrljaja, pritisak da smršam i da nađem posao što pre da me ne izdržava. Nađem posao, napredujem, bolje sam plaćena od njega, kreću napadi i vređanje da mi spusti samopouzdanje. Nije to postalo preko noći već postepeno se razvijalo, kao što babe kažu da će žaba iskočiti iz vrele vode ali postepenim grejanjem će se skuvati i neće znati šta je snašlo. Pitala sam se zašto se nismo zbližili već udaljili dobila sam odgovor.
Kakav je čovek, vidi se po njegovoj ženi. Ako vidim da je žena nesređena, loše obučena, nenasmejana i nervozna - znam tačno o kakvom se čoveku radi.
Naježim se kada vidim socijalne slučajeve koji imaju po petoro djece. Nemaju novca za tri obroka dnevno, čistu odjeću i kupatilo, ali bitno da imaju petoro djece. Sram ih bilo! Koliko sebično i pokvareno, namjerno dovoditi djecu u siromaštvo! Jedno je kada se desi pa porodica ostane bez primanja, drugo je svjesno rađanje djece i pravljenje socijalnih slučajeva od iste.
Bez veze!
Počela sam izlaziti s dečkom koji mi je vrlo brzo dao do znanja da mu se sviđam i da želi biti sa mnom. Kratko smo izazili i imala sam dojam da je to ono finalno, i s moje i s njegove strane. Rekao mi je kako želi da napravimo pauzu jer ima puno poslovnih obaveza (što je istina) i važno mu je da se često viđamo što on trenutno ne može, ali bi volio. Rekla sam mu široko ti polje i prestala se čuti s njim. Da mu se stvarno sviđam ne bi to rekao nego bi se potrudili oboje da se uskladimo. Vjerovatno mu je naišao netko drugi, a mene je želio držati u rezervi. Ja nisam rezerva.
Otkrila sam da sam trudna tek na početku sedmog meseca trudnoće tako što sam odjednom osetila jake pokrete i preplašeno otišla na hitnu. Mužu je otkriven rak, veče pred početak hemoterapije smo spavali poslednji put. U komi je sada i bilo je prekasno otkriveno. Umreće a neće ni znati da ćemo dobiti bebu. Kroz sav taj haos, gojila sam se, imala blage redovne cikluse, potpuno zanemarila sebe. Stomak mi je rastao, mislila sam da je zbog stresa i neurednog načina života, brze hrane, jer radim u 3 smene, inače sam krupnija osoba imam 85 kilograma. Ne mogu još da poverujem da ću imati naše dete. Ne znam da li sanjam, doktori kažu da je sve u redu, devojčica je. Stotine misli u minuti mi prolazi kroz glavu. Još nisam nikome rekla potpuno sam pogubljena. Hoću da iskočim iz kože od sreće a ujedno srce mi je slomljeno jer ljubav mog života se gasi, samo još par dana ili nedelja je tu.
Posvađali smo se zato što neću da živim u Nemačkoj. Ne može niko da me natera da živim negde gde neću. Rekla sam mu da ode slobodno ako mu se to ne sviđa. Aj bre.
Ja ni u igrici nemam dovoljno para da kupim sve što mi treba.
Odbija me da budem sa istetoviranom devojkom, pa makar to bila i jedna tetovaža. Meni je to kao da ima neku fleku na telu.
Juče sam morao svom ocu da promijenim pelenu. Životni krug...