Živim sa mužem u drugom gradu, odvojeno i od njegovih i mojih. Svaku posetu isplaniramo u dogovoru sa njima, za svaki praznik se uvek ide prvo kod njegovih pa mojih, nikada obrnuto. Sreća pa su moji isto kao i ja flegme, važno je da dođemo, a kada nebitno je. Zato mislim da i muž više uživa u poseti mojih roditelja. Sve je nekako opuštenije, posmatraju nas kao goste, i sve je već spremno, od hrane i sobe gde ćemo da spavamo, do toga gde ćemo sutra na ručak i piće. Kod svekrve moramo da damo novac za hranu za tih par dana, što mi je opet ok, ipak su oni penzioneri, ali što moram da nosim svoju posteljinu kako ne bi prljala njenu da je ne bi prala mi je pobeda. Ako predložimo negde da idemo na ručak, može ako mi platimo, a ako njegov tata vozi moramo i gorivo da platimo. Iskreno sa svim tim plaćanjima preldožila sam mužu da sledeći put odemo negde gde bar možemo da se opustimo, a ne da pazim kad sam ustala i koliko kašičica kafe stavila za sebe..
NIKADA nemojte ženama plaćati piće, večere i sl.! Ako i uprkos tome pristane da se viđate, onda joj se sviđate. Svako svoje. Posle nema ogovaranja kad veza "pukne".
Zavidim drugarici što ima normalnu porodicu. Nije razvila komplekse tokom odrastanja, ima samopouzdanja i normalno se ponaša prema drugima. Uvek je bila u zdravim vezama, a toksična prijateljstva je lako prekidala. Ja se mučim da postignem sve to jer roditeljima nikad nisam valjala. Mislim da je jako teško nadomestiti njihovu podršku, a od nje u ranom uzrastu sve kreće.
Počeo me ozbiljno zabrinjavati problem koji imam. Naime, imam 25 godina, i imala sam do sad 4 veze, od kojih mi je najduže trajala veza od 3 mjeseca. Imala sam i nekoliko neuspjelih pokušaja veze. U svakom, ali baš svakom slučaju, poslije par sedmica primijetim "crvene zastavice" preko kojih ne mogu da pređem. Na prvi znak nepoštivanja okrećem leđa i odlazim iz tog odnosa, naravno, uz prethodni razgovor. Prepisivala sam neozbiljno ponašanje tome da je većina muškaraca takva u 20tim, i da će se uozbiljiti u 30tim. Jok. I ovi u 30tim su podjednako nezreli. Moj glavni standard je da je momak načitan, pametan, i inteligentan, i svaki mi je do sad bio takav. Ali brate mili, em varaju, em su sebični, em su drski, aljkavi, deluzivni, prepotentni, i snishodljivi. Nikad dva dobra sastavit. Čak mislim da ću, ako se ikad udam, ubrzo da se i razvedem. Ne znam da li je pogrešno što ni sekunde ne trpim nezrelo ponašanje?
Majka se ponaša kao da mi je svekrva. Ona sve radi najbolje i niko ne može kao ona. Ona najbolje kuva (vrti 10 istih jela 30 god) ona najbolje opere, usisa, obriše. I ako sam strašno pedantna i trudim se, ona će posle mog usisavanja prstom da pređe preko parketa da vidi da li ima prašine. Volela bih da mogu da se odselim ali nemam mogućnosti.
Imam 30. godina. Već oko 3 godine pijem terapiju. Pomaže mi, naravno, s obzirom na to da sam mesecima bila u krevetu, nesposobna da stojim na nogama duže od par sekundi, a kamoli da izađem iz kuće, a rezultati su mi svi bili dobri. Do kupatila sam išla puzeći, bukvalno. Svaki put kad stanem na noge, osećaj da ću pasti u nesvest. Međutim i sada, kada mi je bolje i funkcionišem koliko toliko ok, dešava mi se da mi samo nešto "kvrcne" u glavi, iz čista mira i vrati mi se taj osećaj. Najgore mi je kad sam napolju, hodam ili čekam u redu, i odjednom osećaj da noge nemam, da padam, da je gotovo sve. Tada moram da sednem, gde god bila, makar na sred ulice. I moram da pozovem nekog da dođe po mene. Jer "nemam noge", kao da zaboravim da hodam. Kako neko dođe, ja sam kao nova. Kako god ovo zvučalo, ludo i nenormalno ali tako je. Srećni su oni koji nemaju pojma kakva je ovo agonija.
Napredovala sam na poslu, stigla na određenoj poziciji svojim radom, znanjem i trudom. Svi u firmi su pričali da sam napredovala preko kreveta, a istina je da mi je glavni šef rod (niko to ne zna) i da me je on sam podsticao da se trudim da bih imala osnova da napredujem. Koleginica koja me je najviše iza leđa ogovarala zove me na kafu, želi da bude dobra sa mnom jer je načula da mogu nekoga da pomerim na bolje radno mesto pa se nada da će biti ona. Direktno sam je pitala da li joj je glupo da iz koristi izigrava koleginicu a obe znamo šta mi je svih ovih godina kako radimo zajedno radila iza leđa. Počela je da prebacuje loptu kako su to drugi, nije ona, a tačno se videlo kako se još više upetljavala u svoje laži. Zahvalila sam joj se na kafi, na svim tračevima i rekla da me više ne uzima u usta. Sad je napravila žrtvu od sebe, kako ja nju mrzim, a ja samo ne želim da budem čovek prema nekome ko to nikad nije bio prema meni.
U dugoj sam i stabilnoj vezi sa veoma atraktivnom devojkom. Prelepo lice, velike grudi, obla guza. Primetio sam da svojim izgledom često privlači pažnju drugih muškaraca i to je počelo mnogo da me uzbuđuje. Počeo sam da je nagovaram da se jebozovno oblači kako bi drugi muškarci balavili za njom a kako bih ja bio napaljeniji. Vremenom sam počeo da je zamišljam kako ima seksualne odnose sa drugim muškarcima i nikada nisam bio uzbuđeniji u životu zbog toga.
Svaki put kad vidim da je mladi bračni par dobio bebu, koliko mi bude drago zbog njih, toliko i žao a pogotovo mi bude žao majke jer znam kroz šta će sve prolaziti. Većinom se muževi isključe ili bježe od odgovornosti onda kad su nam najpotrebniji.
Moja se žena sve čudnije ponaša u 40im. Sve češće želi seks i sve je perverznija. Hvata me za polni organ u sred noći ili dana. Pre neki dan mi je bukvalno rekla da hoće k.