Imam drugaricu sa kojom sedim u školi i koja mi se pomalo sviđa ali problem je taj što ona ne obraća pažnju na mene i svi ostali su joj bolji od mene, govori da sam joj najbolji drug ali tako se ne ponaša prema meni. Više ceni one što se prema njoj ponašaju kao da je najgora osoba na svetu. Većina iz mog odeljenja i većina njenih "prijatelja" svašta govore o njoj kada ona nije tu i ona za to ne zna, a ja ne želim da joj kažem. Stalno nalazi neke druge likove i priča mi o njima kako su zajedno, svaki put kada je neko ostavi ili prevari govori mi kako su muškarci ku*ve. Ne znam šta da radim i kako da joj promenim mišljenje o meni.
Bio sam zaljubljen u najbolju drugaricu 3 godine. Obišli smo zajedno pola Evrope, volio sam je ko što ni jednu nikad neću i kad smo završili školu odlučio sam joj sve priznat i ispričat, naravno znao sam da ona nikad nije imala ta osjećanja. Malo ju je pogodilo al ništa previše. Nakon toga svega počela mi je pričat o svom bivšem i plakala je ko nikad, malo je falilo da mi prsti prođu kroz čašu koju sam držao u ruci. Svako ostane nekog željan u životu, to je sušta realnost.
Mislila sam da nikada neću preboljeti svog prvog momka koji je bio gad prema meni.
Voljela sam ga, praštala i nadala se da će biti bolje.
Ali vremenom je bilo samo gore i gore.
Bila sam zaljubljena i zaslijepljena, poslije raskida sam progledala.
Sad sam srećno udata, imam divnog muža, čekamo bebu.
Prođu mjeseci a da mi bivši ne padne na pamet.
Sa bivšim momkom je bilo tako da smo se jako voleli, čak i nakon nekoliko godina veze. Nikada nam nije bilo monotono. Uvek smo imali jako lepe avanture, romantične večeri, plesali smo, pevali po inostranstvu na karaoke, puno smo putovali. Bilo je stvarno jako lepo. Ali smo se i puno svađali. Ja sam njega napadala kada ga čekam po 5 sati na ručak, a ne javi da će kasniti. Kada uvek kasni dok dolazi po mene, a tačan je kada ide po roditelje. Svađali smo se, jer je u njegovu korist prepričavao svađe društvu. Bio je par puta pred kraj veze agresivan kada uđem u sobu gde mu je računar sa flašicom vode. Nisam smela u njegovom autu da jedem ni da pijem vodu/sok, već napolje po kiši, par puta se to desilo. Bilo je i lepo i toksično. Moralo je da se završi.
Greška za greškom. Zaljubila sam se u svoju kombinaciju, pritom jako komplikovanu osobu, nemam pojma kako, srce ne bira. Vremenom je naš odnos, iz klimavog toplo hladnog, prerastao da pričamo o raznim stvarima i čujemo se svakog dana. Nekoliko dana pred njegov dolazak sve je bilo ok, da bih ja narednog dana izdramila zbog gluposti i samo mu rekla doviđenja. On je odmah spustio loptu, ali ja i dalje ne želim da ga vidim. Biće tu samo kratko, i ko zna kad će opet doći i žao mi je i tužna sam, ali tako je jednostavno najbolje.
Ne mogu da vjerujem kako mutavog šefa imamo ali bukualno.
Dakle lik jedva da koju riječ i kaže i umjesto da rasporedi posao on ko mutav ćuti i onda kada krenemo sami nešto da radimo onda progovori i kao e ovo danas radimo.
A kada mu pričaš i prenosiš i pitaš ga neke stvari pola stvari ne čuje, kao da zidu pričamo.
A pola smjene provede na mobitelu i zaprima zasluge kao da je on sve odradio.
Kada sjebe nešto onda bude ekipa je kriva🤣🤣🤣🤣.
Nesposoban lik.
Imam velike ambicije, a nemam kapaciteta da ih ostvarim. Želim da budem bogat, moćan, uticajan, da budem najbolji u svemu, da imam puno djevojaka... Realnost je da nikada u životu nisam radio, a imam 21 godinu, da nisam uticajan ni u svojoj kući, a kamoli negdje drugo, da nisam najbolji, već često najgori u svemu, da sam još uvijek nevin i da nisam još uvijek bio u vezi. Kapacitet mi je jako mali, a nisam zadovoljan običnim životom, već želim da budem na vrhu i da živim luksuzno i raskošno i to me jako opterećuje.
U lošem sam odnosu sa rođenim bratom, znam da nije mojom krivicom. Pokušavao sam davao sve od sebe ali jednostavno ne ide. Došlo je do toga da mog jedinog prvog sina video jednom kad se rodio i to je to. 6 meseci mali napunio. Teško je funkcionisati sa ljudima koji imaju 0 empatije u sebi. Daće Bog da jednog dana sednemo i popijemo kafu kao ljudi ali osećanja u meni govore da uopšte više nemam ni želju da imam brata, već da svome sinu podarim jednog i naučim ga šta znači bratska ljubav i sloga.
Upravo sam prekinula vezu od 4 godine. Jako ga volim i znam da on voli mene. Problem je što je nezreo i neodgovoran. Ne obavlja svoje obaveze, svako malo mijenja poslove ili ne radi. U našem zajedničkom životu ja sam se brinula o svemu i samo mi je s vremenom prekipilo. Znam kroz što je sve prošao i razumijem zašto je u ku*cu ali vrijeme ne čeka nikoga. Često vidim žene kako se muče radeći na poslu, doma i s klincima bez potpore svog partnera i strah me da ne bi s nama bilo tako. Jako sam ljuta na njega i boli me što znam koliko smo mogli biti sretni da je bar malo truda uložio u vezu ili općenito. Pročitala sam negdje da mi žene same biramo oca našoj djeci i otada ga gledam drugačije. Promijenio se u ove 4g na bolje ali smatram da je mogao više i bolje. Njegova majka nam je radila dosta problema jer sam ju držala preblizu naše veze. Da mogu puno toga bi drugačije. Svi su sretni zbog našeg prekida, a ja mu želim dati još jednu šansu tako da živimo odvojeno i da nauči biti samostalan.
Ne volim ništa što radim u ovom životu, a sama sam sve birala. Da bar nisam.