Uzimam i bacam račune za komunalije komšijama koje bacaju smeće i puše po zgradi. Ne verujem da neko ne može da izdrži 30 sekundi i zapali cigaru ispred zgrade i baci smeće u kantu ispred zgrade.
Bojim se da imam nekakvu govornu manu zbog tog što mi se od djetinjstva pa i danas kao odrasloj osobi, rugaju ljudi da kako mnogo 'zavijam' kad pričam kao oni 'seljaci'. Nerijetko mi se događalo to da me podrugljivo oponašaju kako pričam. Uz to, svaka druga osoba me pita da odakle sam, da kakav mi je to naglasak, da sam ka neka Bosanka, ka neka seljanka, ovo ono.. pa jbmu nisam ja kriva što pričam tako kako pričam
Nikad ljudima ugodit, uvijek moraju nešto negativno komentirati i nalazit mane.
Ja sam valjda jedina koju se nije oduševila u Muzeju iluzija, Zagreb. Baš sam bila razočarana i žao mi je love koju sam na kartu potrošila. Zato odgađam posjet Muzeju čokolade i Hahaha muzeju.
Čim uđem u kompaniju zasut sam rafalom pitanja. Kako od kolega, tako i od kupaca. Radim u tehničkom odjelu i ne može me mimoići niti jedan zadatak. Od izbora vijka do pakovanja i slanja proizvoda, čak i reklamacije. Toliko su me opteretili da sam jedva stizao zadatke sa prekovremenim. Sada više ništa ne stižem.
Ponekad poželim da odbijem momka za izlazak, ne zato što ga ne volim, već zato što se viđamo svaki dan i ne stignem svoje obaveze završiti do kraja. Sa druge strane, uopšte nemam orijentaciju kada se ne vidimo, kao da se izgubim skroz. Ne znam kako da rešim taj problem.
Kako vi ljudi naučite papagaje da pričaju i rade nešto zanimljivo? Ja sam do sada imala nekoliko papagaja i svačiji progovore i nauče svašta samo moji glupavi i ništa neće da nauče koliko god se trudimo da ih naučimo nešto.
Nikada nisam mislila da ću postati jedna od onih "nikada sa tim i tim, nikada sa razvedenim, nikada sa udovcem, nikada sa teretom" i sl. Zaljubila sam se, nije mi bilo bitno ni tada ni pre. Bilo je lepo dok nisam shvatila da su uvek oni na prvom mestu, da uvek oni kukaju, da nikad njih niko ne razume, da smo svi drugi neozbiljni i da se sve vrti oko njih, njihovih priča i života. Imala sam razumevanja, znala sam u šta se upuštam ali nikada nisam bila dovoljno dobra i nikada se nisam dovoljno nagutala tuđih frustracija.
Znate šta-nije čudo što vas niko osim očajnika neće a očajnike nećete vi, naravno. Nije čudno što svi beže od vas, mnogo ste naporni brate.
Dakle ako niste očajna osoba sa teretom pa da se sa njima večno borite i glođete ko će više da kuka i leči frustracije na drugima, ne upuštajte se u priče sa njima. Pomoći ne možete, biti dobri ne možete, biti voljeni i poštovani-nikada. Svoje vreme i emocije čuvajte za nepolupane.
Od srca i s mozgom volim Gorana sa skoro svojih 40 godina. I stvarno je život čudan, donese najveće ljubavi za koje kasnije shvatiš da nisu bile zrele, donese prekrasnu djecu koju voliš svim srcem, ali vidiš da ih imaš sa čovjekom prema kojem nemaš osjećaje koji vežu zauvijek, donese posao koji te nakon xy poslova uveseljava, donese uspone i padove i nekog tko te od prvog dana vidi, ne štedi i voli baš zbog tebe. Život je čudo. A neki ljudi koje ti donese su još veće čudo i svaki dan i svaku noć sam zahvalna na svemu.
Kolega s posla je već par puta rekao direktoru kako ide raditi na terenu, pa ode kući. Direktor je to saznao, ali mu nije dao otkaz🤷🏻♀️