Muž i ja prošle godine u septembru napravili smo našu svadbu sa oko 320 prisutnih gostiju. Kada smo podvukli račun svih troškova i dobijenih poklona ispalo je da smo u minusu 1200 eura. U šoku sam i danas samo na pomisao koliko su ljudi nepredvidljivi u smislu otkazivanja, odlaganja, ali i smiješnih iznosa koje su stavili u kovertu na svo poskupljenje. Još je pritom dosta gostiju bilo iz inostranstva. Organizacija svadbe je trajalo skoro 8 mjeseci, dosta smo uložili vremena i truda u sve to, da bi na kraju sve to nekako bilo mučno i da dan danas vraćamo dugove za to. Žao mi je zbog svega toga, sad razmišljam da li je moglo proći i bez toga ili možda da smo organizovali proslavu sa najužom rodbinom bilo bi mnogo veselije i lakše.
Ja ne smatram stvaranje porodice glupošću, lepo je i kad neko ima decu, supruga, dom u cveću, ali nisam za taj život! Toliko volim slobodu i pare i putovanja, ne mora niko da me čeka kod kuće, jer u kući neću ni boraviti, samo u hotelima, na aerodromima, na plažama... Ni starački dom mi ne bi pao teško! Neću da se lažno udam i lažem decu i muža da mi je ok, a duša željna svega! Celog života slušam roditelje o braku o deci, po kući dolazila deca rođaka i komšija, autobuska stanica, i moja sestra to obožava, udala se rano, juri za decom, juri za mužem, to nije moj život!
Naša ćerka (5) je baš nestašna i živahna. A malo je i kreativna pa je isekla zavesu jer je pravila zmaja i zmajicu od kartona, pa je htela da napravi venčanje, i od parčeta zavese veo za zmajicu. Evo žena se dere na nju i ponavlja "pa ja nemam reči za tebe, nemam reči, nemam reči", a mala joj kaže "ako nemaš reči što se dereš". Evo rekao sam joj da se ne obraća majci tako i otišao u drugu sobu da se ismejem da me ne vidi.
Vidim da moja devojka ne voli moju majku i žao mi je zbog toga. Živim sa devojkom, imam 32god i istina je da se ja sa mamom čujem 2-3 puta dnevno ali ja sam navikao na taj odnos plus mi je žao mame jer je stalno sama pa ako mogu malo da je usrećim rado ću to učiniti. A opet volim i devojku puno tako da mi sve ovo teško pada.
Dok je svekrva bila živa stalno je tvrdoglavo terala svoje ideje i to da hoće kako ona hoće i zagorčavala nam život. Ja sam trpela i čuvala brak znajući da ona neće još dugo živeti. Taman kad sam pomislila da ćemo živeti u miru jer nje više nema kad eto muževog rođenog brata sin napunio 18 godina i muž dogovorio sa snajom da se on doseli kod nas i bude nam naslednik. Bez da me konsultuje i pita. Naša ćerka je poginula pre par godina. Ja želim razvod i svoj mir. Nemam protiv tog momka ništa lično ali mi ne treba obaveza izdržavanja dok ne završi fakultet, kuvanje, pranje, peglanje dok se ne oženi...a što se tiče naslednika to je suluda ideja jer nama će u starosti za 15tak godina, trebati starački dom. Momak treba da stvara svoju porodicu. Imovina je zajednička a ja svoj deo želim da ostavim nekome iz moje familije, ne može muž da odluči i za moj deo. Razvod je jedini izlaz.
Sretnem stariju komšinicu ispred marketa i ona me zamoli da je povezem kući. Naravno pristanem, živimo u istoj zgradi i bi mi žao da ide peške. U autu je toliko kašljala da nije mogla doći do daha. Kaže, danima je bolesna, temp. kašalj.. Pitam je pa što je izašla, kaže ne može više danima da sedi zatvorena. Pa je*ote imam malu decu, bolesne roditelje.. treba li sada ja da im prenesem? Zašto ljudi nisu bar malo odgovorni? Evo ceo dan kašljem kao mazga i psujem i nju i sebe što je povezoh. Kakvi su to samoživi ljudi?!
Počeo sam bezobrazno odgovarati ljudima koji mi govore "nisi se ti naradio u životu i ne znaš ti što je posao" i onda mi krenu drobiti o svom teškom poslu (redovito neka fizikalija), kako ih šef je ugnjetavao i kako su ostajali prekovremeno i nije im plaćeno, i šlag na trotu - kako im je zdravlje stradalo. S tim opisom meni zvučite kao idioti - zašto ste cijeli radni vijek ostali na istom poslu gdje su bili ovakvi uvjeti? Kao da ima nešto uzvišeno u tome što su te iskorištavali i što nisi bio u stanju reći ne. Nisi imao kuda? Oprosti, ja sam otišao 450 km iz rodnog mjesta sa posuđenim parama da bi našao posao koji mi odgovara. Promijenio nekoliko poslodavaca. Nisam kopao sa krampom, i ne znam kako je to o čemu pričaš. Ali ni ne želim znati. I znaš što? Nisi ni ti heroj. Samo si nesposoban. I ne znaš što znači doći doma sretan nakon posla i ne iskaljivati na obitelji frustracije ili ne postati alkoholičar. Zapravo si jadan.
Zajedno smo deceniju. Idalje sam lud za njom kao prvog dana. Sa posla žurim kući da je vidim, ujutru ustajem kad ona iako moje radno vreme počinje dosta kasnije, samo da tih sat vremena njenog spremanja budemo zajedno. Izvodim je na večere, na dejtove, držimo se za ruke kao klinci, gledamo zaljubljeno, odnose imamo redovno i još uvek pršte od strasti, ništa od tih tinejdžerskih stvari nismo prevazišli a četvrta nam je decenija života i dvoje dece koje smo stvorili. Pored nje verujem da u nekog možeš zauvek biti zaljubljen.
Prenatalni test došao Daunov sindrom... haos, najgori osjećaj u životu, stres, panika, suze... more suzaa... ( doktori preporučuju abortus )...
Uradim amniocintezu dođe nalaz UREDAN.
LJUDI VJERUJTE U NEMOGUĆE, šanse su bile 0,1% i ta šansa je uhvaćena. Držim fige svima.
Svaki put kada dođem kod devojke i čekam je da se spremi za izlazak, ljubim se sa njenom mlađom sestrom. Prestanemo u poslednjem momentu, srce lupa kao ludo. Pre neki dan sestra je došla kod mene, da možemo da se opustimo, ali nije to to.