Koliko sam suza preplakala jer nemam dinara ništa sebi da priuštim za vreme studiranja, sramota me je više da tražim. Cepam se, a pravim se da je sve okej, pokušavam da budem pozitivna. Hoću ja da budem doktor, a mogla sam biti medicinska sestra i imati svoj dinar. Sad se kajem, ali za par meseci nadam se da neću i da će mi se sve suze, muka i trud isplatiti.
U vezi sam evo skoro 4 godine. Nisam cvjećka, primijetim druge djevojke, prokomentiram ako je neka zgodna, ali nikada mi palo na pamet nije da flertam ili u bilo kom obliku ponizim svoju djevojku i naš odnos dovedem u pitanje. U svojoj okolini i u njenom i u mom društvu svako svakog vara. Nedavno frend našao curu, pametna, lijepa, dobro zarađuje, kasne 20e, taman za nešto ozbiljno i evo maloprije me zove išao s nekom razvedenom lapačom na vikend putovanje. Ja stvarno ne vjerujem jesu li svi muškarci toliko plitki ili je svima ego toliko nizak da brojem žena pokušavaju nekome nešto dokazat. A samim tim mene svaki put pokušavaju ili degradirati ili zvati sa sobom u nekakve izlaske i namještati mi avanture za jednu noć. U zadnje vrijeme sam se gotovo sa svima i prestao družiti jer smatram da s tim potezima nemaju poštovanja ni prema meni, a tek prema mojoj dragoj. Ako je muško druženje tipa pijanke i kartanje naravno da ću otići, ali čim se spomene neki izlazak u grad, tu nemam šta radit.
Oženjen sam dve nedelje. Otkad imam prsten žene me spopodaju kao lude. Žao mi je što sam ženu prevario samo nekoliko puta.
Završim srednju školu kao najbolja, diplomiram kao najbolja, magistriram, doktoriram, napišem hrpu naučnih radova, radim odlično plaćen osnovni posao, posao sa strane, redovna u teretani, izgledam 100 puta bolje nego pre 15 god., proputovala pola sveta, usavršila tri jezika. I onda mi se javi lik iz osnovne koji nije maknuo sa mesta, nema faks, nema posao, živi sa roditeljima i kao hoće da izađemo. E stvarno svaka čast na samopouzdanju. Samo sam se slatko nasmejala.
Volim što imam odlučnog i hrabrog muža, za razliku od njega ja sam plašljiva i povučena. Primer, trudna sam 6 meseci, na porodičnom okupljanju se pokrenula tema oko imena deteta. Od mojih do njegovih, preko kumova, svi su predlagali po neko ime. Neka imena su simpatična, neka zaista ne, posebno ne po mrtvim precima… U jednom trenutku su krenule manipulacije nadamnome, ma došlo mi je da zaplačem. Kada je to primetio, sve je prekinuo sa samo jedno “dosta, ime će dati detetu ona koja ga nosi 9 meseci”. Niko, ama baš niko mu nije protivurečio, pogledali su se i nastavili sa jelom. Da sam bar ja tako hrabra i odlučna, verujem da će on biti super roditelj i još uvek se pitam što je izabrao baš mene ovako uplašenu i povučenu…
Muž i ja imamo dvoje djece iz njegovog prvog braka, bila sam trudna ali nažalost izgubili smo bebe... Sad kada kažem da nije važno da li ćemo imati još djece svi mi kažu da bi bilo fino da imamo bar jedno zajeničko, a nemaju pojma da je ovo dvoje naše bez obzira što im ja nisam mama. Oni su naši i ja ih beskrajno volim i da li ćemo imati još djece odlučit će Bog, a i ako ne budemo imali imamo već dovoljno.
Moja tetka je hirurg. Od nje nikad nisam čula da je ponižavala nekog samo zato što je završio srednju školu ili radi u trgovini, prema svima se lepo ophodi i poštuje ljude bez obzira na obrazovanje i posao. Nikad ružnu reč nije rekla za svoje komšije, prijatelje, poznanike... Ona ima toliko tema za priču, da nema mesta ogovaranjima. Divna žena, velikog srca, moja tetka.
Govorili su mi ma vidjećeš kad se udaš, nećeš tako moći kod svekrve.
Udala sam se, ne živim sa svekrvom. Počeli smo da putujemo, uživali smo. Komentarisali su, ma to na početku braka, dok poližete med, onda dolaze go*na. Vidjećeš kad djeca dođu.
Poslije 5 godina dobijemo kćerkicu, stvarno smo sretni, jer smo je baš željeli. Uopšte nije kao što prijete vazda nekom nesrećom. E onda vidjećeš grčevi kad počnu, vidjećeš zubi kad krenu.. Sve normala, a ja sve čekam šta sad, e sad su počeli dobro je dok je mala, vidjećeš kad prohoda, vidjećeš kad krene u školu. Ajte ljudi sjašite više!
Ne znam stvarno ko ih tjera da imaju djecu ako ne žele. To je sreća, ali i odgovornost i briga, ako ne možeš da podneseš, pusti mene da uživam sa svojim djetetom. Neće me cijeli život trebati. Porašće i otići će kao i svi mi. Samo nek su zdravo i dobro.
Moja svekrva je bila ubeđena da će njena ćerka napredovati ukoliko dođe kod nas u Beograd. Ja sam samo lepo rekla da probleme koja ona ima se ne rešavaju promenom lokacije, jer problem nije u stanu ili gradu već u njenoj glavi, tako da gde god da ode imaće iste probleme. Na to sam dobila odgovor da sam bezobrazna i da je samo neću u svoj stan. Rado sam je primila i objasnila da imamo par pravila oko održavanja stana, kuvanja. Ja znam da ona sa svojih 33 godina u životu nije usisala, oprala veš niti skuvala bilo šta i naravno da je odmah tu nastao problem. Jer zaboga kako ona u isto vreme da spremi sebi doručak i da traži posao na internetu? Ja sam rekla kako je i šta ako se ne sviđa može natrag kući. Svekrva me zove posle dva dana da me pita ako ja mogu da joj malo pomognem oko kućnih poslova i je naučim kako se to radi. Lepo sam zamolila zaovu da ostane turistički još neki dan i da ide kući… Ja stvarno ne mogu da vaspitavam odraslu osobu. Jedno je pomoć drugo je idiotizam.
Dečko i ja živimo zajedno. On kuva, a ja spremam stan. To mnogi osuđuju, ali nama je tako dobro. On zaista super kuva, a i njegovi radni sati su kraći nego moji pa ima i više vremena, dok je meni bolje da spremim i očistim ceo stan. Tako da mi uvek imamo skuvano i oprano sve, jer dogovor kuću gradi :)