Prije 4godine sam se rezvela i imala jako ružan brak od čega je jedino lijepo što imam ćerka. Već dvije godine sam u vezi sa oženjenim momkom i toliko sam se zarobila u taj odnos, priče da nije srećan da mene voli da će se razvesti a od toga ništa, još je prije 5mjeseci dobio dijete. Stvarno sam budala što sam sebi dozvolila.
Ne znam zašto, ali me više ispunjuje kada ja nekome kupujem poklone nego kada meni neko kupi.
Ne radujem se uopšte toliko kada mi neko nešto pokloni i uvijek glumim radost kada otvaram svoje poklone.
Više sam uzbuđena kada spremam poklone meni dragim osobama i s nestrpljenjem čekam da im uručim neki lep poklon.
U životu sam uvek imala jedno pravilo, a to je da se nikada, ali nikada ne petljam sa zauzetim tj. oženjenim muškarcima. Desilo mi se… od sramote nikome nisam ispričala ovo. Taj dečko mi je oduvek bio simpatičan, ali sam znala da je oženjen, i podvukla crtu. Primetila sam da sam i ja njemu simpatična, ali sam mislila da je samo previše ljubazan, i da umišljam. Posle puno alkohola, desilo se, na njegovu inicijativu.
Imam 29 godina, nisam klinka, ne radim ovakve stvari inače, niti planiram da nastavim, ali me muči to što sam sebi dopustila. Njegov profil je pun fotografija sa suprugom, i divan su par, bar online… bedno se osećam jer sam dopustila nekome da me ponizi, i da me gleda nekim drugim očima. Pored primarnog osećaja krivice i sramote, plašim se i da on nekome ne ispriča za ovo, i da me svi vide onako kako ja sebe vidim trenutno…
Želim da upravo ona bude moja žena, majka moje dece, ali moji se protive jer je Hrvatica.
Dopisujem se s momkom, pita koje sam godište. Kažem 2005, a on odgovara: "Kad si ti stigla na magistarski?"
Zbunim se na trenutak, a onda shvatim – previše sam pismena za svoje godište. Valjda je sad moderno pisati „w“ umjesto „v“ i spajati riječi kako ne treba.
Ne znam kad je pismenost postala mana, ali ako je tačno pisanje znak „starosti“, neka bude – radije ću biti „magistrica“ nego nepismena.
Svi moji vršnjaci su otišli u inozemstvo. Ja sam godinu dana ovdje bila na birou, crnačila na dnevnicu, nekako skupila za fakultet i radila dok studiram. Upisala medicinu (jer mi je to bila najveća želja) i radila istovremeno. Nisam mogla psihički i ispisala sam se. Plaćati režije, hranu i put, sve bez ikakve stipendije.
Odradila sam pripravnički i zaposlila se na minimalac u trgovini.
Sad razmišljam kako je život nepravedan. Svi moji vršnjaci su otišli vani, roditelji im platili jezik, dokumente i prvi mjesec.
Sve to dok sam ja živjela u neizvjestosti, nema se.
Poudali se i oženili. Imaju auta i dobar posao, a ja ni kučeta ni mačeta. Ni dečka nemam. Zdravstveni problemi i porodicni.
Niko me nije podržavao niti usmjerio u životu.
Kroz život nisam mogla mnogo toga. Željna sam svega.
Znam da me je voljela najviše na svijetu. Znam da me sadašnja djevojka ne voli ni blizu kao ona i da ne čini za mene sve one sitnice i iznenađenja koja su me toliko usrećivala kod bivše. Znam da su to dvije ljubavi koje ne mogu da se uporede po intenzitetu.
Znam da sam je povrijedio kada sam je ostavio.
Ali ja biram da budem s onom koja me manje voli, a koja će mi dati veću slobodu i neće mi zvocati.
Otvorim Facebook profil nakon 10 godina, pogledam profile svojih starih prijatelja i poznanika te ostanem zatečen koliko smo ostarili i koliko nas je vrijeme "zgazilo"...