Dečko koji me se sviđao se cepao od smeha kada je to saznao i to preda mnom. Gospode Bože.
Možete da kritikujete žene koliko hoćete zbog umišljenosti ili arogancije, ali ovo bi retko koja žena uradila.
Imam jednog, ajd da kažem drugara. Više je kao poznanik, nije mi ni najbolji drugar. On je toliko počeo da smara, da mi nije jasno kako ne kapira da ne želim sa njim da pijem kafu svaki drugi dan. Pozove me ujutru u 10 da idemo na kafu-odbijem ga. Isti dan posle podne, zove me da odemo do grada-odbijem ga i kažem da sam i sutra van grada. Sutradan zove da idemo na kafu. Odrastao je čovek, nije mi jasno kako ne kapira. Ljudi, prestanite da budete mentoli, kad vas neko prvi put odbije, ne zovite više.
Zadnja godina srednje, tokom odlučivanja koji ću faks da upišem otišla sam na dan otvorenih vrata. Tada sam upoznala dečka koji je bio invalid u kolicima. To nisam ni primećivala nego mi se svideo njegov karakter, izgled i to me je privuklo kod njega, razgovarali smo i tako se upoznali. Sa 11 god je imao saobraćajku, tata mu je poginuo, a on postao invalid. Išao je na više operacija od tada da bi prohodao, ali nije uspevalo. Krenuli smo na isti faks, krenuli zajedno da živimo, on je u tom periodu prolazio kroz 2 operacije i izašao iz kolica i prohodao uz pomoć štaka. Bila sam mu velika podrška, jako smo se voleli, za vreme faksa verili, kasnije venčali i dobili sina. Nisam videla njegov invaliditet nego njega. Posle porođaja sam zadobila više bolesti, ostala neplodna i on me ostavio navodno zbog toga. Kasnije saznam da je imao drugu dok sam bila trudna i da me zbog nje ostavio. Nekoliko godina posle upoznajem čoveka kog je žena prevarila i ostavila njega i sina, zavoleli smo se, srećna sam kao niko do sad!
Kolega sa posla me konstantno ponižava pred drugima, ali pod velom “šale”. Jednom sam ga upozorila, no očito nije dalo efekta. Najgore od svega jeste što kada mu nešto kažem ispadam navodno nesigurna i kao da se ne znam šaliti na vlastiti račun. Volim svoj posao i ne bih dala otkaz zbog nekoga od koga tri puta bolje radim, ali ovako više ne mogu.
Djevojka i ja se odlično slazemo oko svega, osim oko jedne stvari. A to su putovanja. Ona po svaku cijenu želi da otputujemo negdje daleko, a ni ona ni ja nismo u sjajnoj finansijskoj situaciji. Oboje imamo dobre plate, to nije sporno, ali i puno troškova od kojih trenutno ne možemo pobjeći. Naravno da bi i ja otputovao na neka ljepša mjesta, ali ako treba da se zadužujem zbog tog, radije bih našao neku bližu opciju...
Bili smo zajedno skoro 10 godina. Srednjoškolska ljubav. Voleo sam je najviše na celom svetu, za nju bih i danas uradio sve. Putevi su nam se razdvojili, i jednog dana je samo odlučila da ode. Očigledno se dugo pripremala na tako nešto. Sada je skoro godinu dana kako je otišla, ona je danas srećna sa drugim.
Skoro sam diplomirala, odmah dobila posao i život mi je manje više sređen i ispunjen osim u ljubavnom smislu. Imala sam par srednjoškolskih vezica koje se dalje od ljubakanja u parkiću nisu razvila. Plašim se toga koliko volim svoju slobodu, svoj dom, svoju privatnost i rutinu da ne znam kako bih podnela da polažem račune nekome, zaboravim na spontana putovanja, pravim kompromise i sl. Drugarice mahom žive sa partnerima, čekaju prinovu a ja kao da sam svetlosnom godinom daleko od toga. Želim i ja, fali mi takva razmena emocija ali ne želim da se podredim nekome. Kombinacija bi me uništila pa na nju i ne pomišljam ali toliko sam konfuzna da ni samu sebe ne razumem.
Seks mi je smešna stvar, pogotovo poza gde je žena gore. Par puta sam jedva izdržala da se ne smejem, dok sam bila u toj pozi. Ne znam da li nisam našla odgovarajuću osobu ili sam samo čudna.
Kada smo rešili da krenemo zajednički život verenica i ja, naši su odlučili da nam pomognu da ne živimo kao podstanari, tako što će nam kupiti kuću. Navodno je bio dogovor da svi zajedno učestvujemo, i moji i njeni i nas dvoje. Mi smo mladi, po 26god, i nismo mogli da uštedimo veliki novac, kao naši roditelji npr posle 30god rada. Trebali smo da pišemo kuću na oboje, ali su njeni odustali kada je na red došlo plaćanje i rekli za mene on je muško, njega treba njegovi da obezbede, ti se udaješ. Pritom su ubedili verenicu da ne daje ni ona ništa za kupovinu kuće, nego su čekali moje na sve. I onda kada su moji kupili kuću, pisali su samo na moje ime. Tu je nastao opšti haos, i raskinuli smo veridbu. Ne znam šta je očekivala, da moji što su mukom stekli kroz život daju njoj za pravo pola svega na lepe oči, a pritom njeni ništa. Sreća da je nisam oženio i da nemam dete sa njom, bar sam na vreme video kakvi su.
Primetio sam da se žene, devojke mnogo modernije oblače nego muškarci, u Srbiji? Uvek su top sređene. Zašto?