Moja majka je jako teška osoba, po malo i bezobrazna. Imam strah od nje, njenih reakcija. Ako joj bude loš dan na poslu, taj dan bolje kući ja da se ne pojavljujem. Najviše me boli to, što imam osećaj, da ne voli kad sam sretna. Našla sam predobrog momka, ali prosto ne može da ga svari, da l njega ili to što sam ja pored njega procvetala. Svakako. Boli me. Žao mi je mama, ali želim sa budem srećna.
Volim te se ne kaže.
Nedostaješ mi isto.
Nego se kupi avionaka karta.
Imam sestričnu koja me od djetinjstva nekako potajno kao da ne podnosi. Družimo se, igrale se kao djeca, ali je uvijek prisutna neka doza podbadanja. Kad se nisam navikla na faks govorila je kakva sam to i kako to da stalno moram ići kući, sad kad mi je lijepo i idem svakih mjesec dana tvrdi da sam ja skroz zaboravila svoju kuću. Kad kupim nešto mora prokomentirat da je preskupo ili prejeftino. Pošaljem sliku s ljetovanja a ona me usporedi s curama kojim se uvijek ruga. Kad nešto kažem proturiječi. Jednostavno da danas uradim jednu stvar rekla bi da je obrnuto bolje, a da sutra uradim obrnuto opet bi rekla da je ovo prvo bolje. To sve traje i uvijek je tako suptilno da ne mogu ni reć zašto to radiš jer bi ona rekla da izmišljam. Smanjila sam kontakt s njom koliko se može, ali je nemoguće skroz maknuti se kad smo toliko ispovezivane preko obitelji.
Ne znam ima li tko dosadnijeg šefa na poslu. Svaki dan me ostavlja poslije radnog vremena da još radim iako ja tražim da idem. Na kulturan način kaže evo brzo ćemo samo još ovo da riješimo. Kad dođem kući smara me pozivima, sve vezano za posao. Hoću izludit, mislim da ću ga u tri lijepe poslati jedan dan. Stvarno puno radim, ne izvlačim se od posla ali džabe čovjek hoće sve i odmah.
Kad sam bila u studentskom domu, cimerica nikad nije čistila svoje dlake iz tuš kabine. Ja se tad bojala konflikta i danima sam skupljala hrabrost da joj kažem da mi to smeta. Samo je rekla dobro, malo uvrijeđeno. Od tad je bila tako neka čudna atmosfera, nismo uopće ni pričale, meni je bar bilo neugodno a možda i njoj. Ako ništa ispoštovala je za čišćenje.
Moji roditelji su odlučili da mrze mog muža i njegovu familiju. Razlog ne znam, niti želim da pitam. Zlo mi je od tih odnosa i ponašanja.
Volio bih da nekako život može ponovo krenuti iz početka, pa da odem ponovo u studentske dane, ispred kuće jedne divne Anje i pitam da bude moja zauvijek. Jer, i posle 13 godina, skoro da ne prođe ni dan, a da ne pomislim na nju... Anja, ako čitaš, sjeti se vidikovca, klupe i pogleda na Boku. I znaćeš ko je 🙂
Muž i ja živimo u inostranstvu. Idem na kolektivne aktivnosti kako bih malo bila među ljudima. Mnogo mi nedostaje moj narod, moji prijatelji i porodica. Pričala sam sa mužem i njemu ne treba druženje sa drugim ljudima, briga ga za to. Dovoljno mu je što se redovno čuje sa svojima.
Nikad ne dajem druge šanse i ne dopuštam muškarcima da me tretiraju kao da sam im pedeseta „opcija”. Dosta puta se dešavalo da se redovno dopisujemo, čujemo ili čak izlazimo i viđamo i oni odjednom nestanu bez objašnjenja, pa se vrate posle par meseci i očekuju da to prihvatim kao nešto normalno i da budem srećna jer su se javili nakon dugomesečnog ignorisanja. Pa nisam ja rođena juče. Samo ih blokiram i to je to.
Sistem vrednosti nam je odavno zakazao i na samom je dnu! Čitam komentare o pojedinim "umetnicima" s estrade i vidim da omladina o njima piše kako su njihove pesme "posvećenost poslu", "upornost, rad, odricanje, krvava borba..." Reperi, treperi i ostala kompanija su "kvalitetni i predani umetnici", a pesme su ubi Bože, sa katastrofalnim tekstom. Prosvetlite našu decu i omladinu, objasnite im šta je umetnosti, ne dozvolite da dižu cenu šundu i neukusu, objasnite im šta je rad! Rad i odricanje nisu neumesno igranje i zavijanje!