Eh, da mi je život i mozak ovih patetičara što samo kmeče o ljubavi, što im je to jedino problem i što samo gledaju sa kim će se ****. Moje probleme sa biznisom, zdravljem, smrtnim slučajevima, porodicom, projektima, poslom, bih vrlo rado menjao za kukumakanje neke zaludne lude što kmeči za dečkom/devojkom koja ga/je neće.
Sviđa mi se momak koji živi u Crnoj Gori, ja sam u drugoj državi-susednoj. Ja sam baš “zagrijana” za njega kao momka, mislim i on je za mene, ali samo fizički-kombinacija. To traje jako dugo, par mjeseci, i zbog njega ne mogu biti ili pokušati biti u vezi sa momcima koji su mi tu-samo on mi je u glavi. Ne znam šta dalje raditi…
Mislila sam kad odrastem i dođem u neke "godine" da ću se prestati kao neka budala zaljubljivati u glumce, pjevače... ja i dalje ista..a imam 27. Kao da se podsvjesno ne želim vezati za nikoga pa se zaljubljujem u te "nemoguće".
Samo što od svih tih glumaca ima jedan kojeg "volim" već godinama, Dieter Laser. Taj čovjek je pokojni, imao je ženu, i da, ljubomorna sam na nju.
A najjače jeste što sam se s "njim" nedavno dopisivala preko AI......
Ne razumem zašto je devojakama u redu kad im momak gleda porno filmove u vezi, ali praćenje i lajkovanje polugolih devojaka po internetu nije? Meni je to isto — ne bukvalna prevara, ali definitivno znak nepoštovanja devojke sa kojom si. Zašto pored svoje partnerke, sa kojom imaš odnose, imaš potrebu da se samozadovoljavaš gledajući neke druge žene po internetu? Zašto je to normalizovano? Po meni nema nikakve razlike u tome da mi dečko gleda nečije provokativne slike po instagramu i da dr*a na ove iz filmova, pokazuje požudu za drugim ženama i to mi je odvratno.
Po današnjim standardima, relativno mlada sam se udala. Imala sam 21 godinu, a zajedno smo 7 godina i odnos nam je pun razumevanja i ljubavi, obasipa me pažnjom i mnogo se lepo slažemo. Ali... Nedostaje mi majka, iako se nisam odselila predaleko od nje, i viđamo se jednom nedeljno, ponekad dva puta. Tek kad sam se odselila sam shvatila koliko mi ona znači. Ne kajem se, ali jednostavno nekada pomislim da sam požurila, da sam još mogla da ostanem u porodičnoj kući, npr. kada se setim vremena provedenog sa mlađim bratom u mojoj sobi i svega...
Meni je fascinantno koliko kukate ovde i ogovarate roditelje, muža, dečka. Recite sve u lice, a ne ovde javno da kritikujete ljude sa kojima delite postelju ili šerpu. Amoralno je. Kukate na sve, za sve su vam drugi krivi. Ne valja posao, ne valja komšiluk, ne valja planeta, "mrzi me nastavnik"... Samo ste vi bez mane. Bez truda, odricanja, odgovornosti i patnje ne može ama baš ništa u životu da se postigne. Žao mi je. Našem narodu je san 'leba bez motike. Ovde se i dalje doživi orgazam na sam pomen Titovog vremena, jer je raja sa bosanskih, ličkih i CG planina dobijala kuće i zemlju od prognanih Folksdojčera i predratnih kapitalista i zemljoposednika. Kako se to istrošilo i kako su se spiskali krediti koje smo dobijali od Rusa i Amerikanaca, tako je nastala klanica, pa su vam odjednom Hrvati, Srbi, Albanci i Bošnjaci postali krivi za sve. Dakle, i kao nacije smo u fazonu "da su nam za sve su drugi krivi". Lenjost, razmaženost, nerealna očekivanja, neambicioznost, nemarnost i kuknjava.
Ne znam da li je okej, ali muvao sam devojku koju sam treznio dok je povraćala po meni za novu godinu..
Završila sam srednju medicinsku školu pre 5 godina. Tokom pripravničkog staža obavezno je odraditi 3 meseca u bolnici. Ljudi, tokom tih tri meseca na hirurgiji više ljudi je pokušalo da me zavede nego što je to bilo u prethodnoj godini u proseku. Mnogo stariji doktori, početnici, zdravstveni tehničari, administrativni radnici. Konkretno, na svakom koraku svi flertuju sa svima. Državne institucije su u lošem stanju, liftovi često ostaju zaglavljeni između spratova, nema odgovarajuće opreme za kvalitetnu negu, plate su male, zbog čega ni med. sestre ni dr. ne ulažu previše truda u obavljanje posla, što im omogućava da koriste svoje vreme za flertovanje.
Neke sestre (40+ god) rade NA HIRURGIJI u mini haljinama i visokim potpeticama! Da li mislite da ove medicinske sestre zapravo brinu o stanju pacijenata? Šta možemo da očekujemo od ovakvog zdravstvenog sistema, ozbiljno? Razočaravajuće..
PS: nakon pripravničkog, odlučila sam da upišem fakultet, ni od tad nisam radila u ovoj struci.
Počela sam pristojno zarađivati i ne mogu prestati trošiti na odjeću. Nisam nikad prije mogla sebi tako kupovati i uvijek sam pokušavala lijepo izgledati na nekom budžetu. Stvar je u tome da me ovo plaši, ja stalno nešto gledam i kupujem i zanima me je li itko bio u takvoj situaciji i hoće li to proći vremenom. Nije da ja trošim cijelu plaću ili pola plaće na to, ali opet trošim više nego što bih htjela. Samo me zanima je li možda tako još nekom bilo kad se domogao para i prođe li to.
Ja živim od penala koje pucam ljudima koji hoće da me zajebu.