Odlučio sam smršati i sad kad sam gladan, sam sebe ubjeđujem da mrzim hranu. Tragikomedija. Za doručak pojeo 3 jajeta, za ručak tanjur čorbe i za večeru krastavac. Već sam gladan a tek je 19:20. Ovo će biti ludilo. A što je najgore prije pola godine sam smršao 5kg i održavao sam do danas. Sad idemo još 3kg. Valjda neću pasti u nesvjest. Ja sam onaj što je 5 dana radio 500 čučnjeva pa operisao lipom koji nema veze sa čučnjevima. Idemo Sparta.
Nisam željna pogleda dok šetam ulicom, neko pogleda neko ne, nebitno. Normalno obučena, sređena onoliko koliko je ok za dan. Pišem jer mi nije jasno zašto u poslednje vreme dok idem ulicom uhvatim ljude (muškarci, žene, momci, devojke) da bukvalno bulje u mene (toliko intenzivno da mi privuče pažnju) i onda se onako podrugljivo (tako mi izgleda) nasmeju. Gledam sebe, odeća mi je čista, neizgužvana, obuća ok, kosa ok, blaga šminka. Ne mogu da ukapiram u čemu je stvar a jako me nervira. Samopouzdana sam ali ovo mi pomalo ruši sve...
Kad sam sam, pijem juhu iz čaše ili zdjelice. Brže je, meni praktičnije.
Imam momka, u vezi smo na daljinu, zajedno smo već dvije godine, sve je bilo sjajno. Nakon nekog perioda počeo me je vrijeđati, nazivati pogrdnim imenima, omalovažavati i slično. Kada god poželim da odem od njega on to ne želi, ne mogu da shvatim takve osobe vrijedaš me, ne želiš mi dobro a pritom neće da me pusti na miru, želim da se sklonem od njega, želim da živim miran život sama, ne uspijevam se skloniti nikako, toskičan je, misli da ne mogu disati bez njega, smatra sebe za sve zaslužnim i pravi se da je pokupio svu pamet svijeta. Želim slobodu, držite mi fige da to uspijem❤️
Ne znam šta da radim!
Muž mi je zbog bolesti impotentan već dvije godine. A meni fali seks svakim danom sve više i više. Počinjem polako padati i u depresiju… Inače je on predivan muž i otac, drži nas kao malo vode na dlanu, ma jednostavno muškarac za primjer! Apsolutno mi ne pada na pamet da ga ostavim ili prevarim! A opet, želja mi je za seksom. Mastrubiram redovno, ali to nije to. Sa njim sam pričala otvoreno o tome, ali on me tješi, da će biti ubrzo bolje, a ja znam da neće, jer je to neizlječiva bolest. Šta da radim, svaki ozbiljan savjet je dobrodošao!
Vidim ovde komentare koji govore “Samo četiri meseca ste u vezi i već se volite”, mene dečko zaprosio nakon 3 meseca….
Ulazim u bus, sedam prekoputa jednog para, jedino slobodno mesto. Devojka grabi svog momka za ruku, mene odmerava, njega značajno gleda. On čovek najviše gleda u telefon. Potpuno se ponašao pristojno. Nekako mi je bilo smešno… Ona mi je bila smešna. Malo mi je i bilo žao cele situacije. Nesigurnost je grozna stvar.
Čitam redovno ovaj sajt, vidim da ste osuli paljbu po nekom što je više kupovao stvari ćerki nego sinu, iako je ona to zaslužila svojim zalaganjem trudom i učenjem. Kod mene je obrnuta situacija, sin je taj koji uskoro završava faks, dete za primer, sportista, išao na razna takmičenja, trenutno i radi i studira, niko nema šta loše da kaže za njega. Ćerka sa druge strane, pala jedan razred u srednjoj, jedva završila, faks nije ni upisala, ima 23g, neće da radi, i dalje živi sa nama, nekad je ne vidimo ni po 3 dana ne znamo gde je, svaki put je drugi auto dovodi kući, koliko puta je bila na ispiranje, sramota me više. Ali opet su uvek imali isto, i bicikl, i telefon, i laptop, i letovanje. Sada sam oboma kupio auto, i sin je naprosto pukao. Svašta je rekao ženi i meni, i napustio je faks, i krenuo je istim putem kao sestra, ne izlazi iz kafane. Kaže nam ako ona takva može da ima sve, što bi se on trudio i radio kad može isto kao ona da uživa i da se bahati. Ne znam gde smo pogrešili.