Mrzim kreme i paste za zube u tubi , znam da pri kraju ostane uvek još sadržaja unutra, cedim, stiskam al neće da izađe...ili kad je nov proizvod izađe previše...
Dečko se više ne trudi oko mene. Mnogo sam se puta u vezi osetila zapostavljeno. Ne znam šta me više drži da ostajem u vezi.
Smatram za sebe da sam glupa, imam osjećaj da apsolutno ništa ne znam i da su svi pametniji od mene.
U ničemu nisam pre dobra, ne znam razgovarati, nemam vokabular, uvijek izbjegavam neke debate i slično tomu, ne razumijem se u politiku.
Doslovno imam osjećaj da nema nikakve koristi od mene, bojim se imati obitelj jednog dana da pred djecom i mužem ne bi ispala glupa.
Znam da će komentari možda biti, da si stvarno glupa ne bi tako govorila jer glupe osobe ne znaju da su glupe...ali ja stvarno znam da sam glupa i grozan je osjećaj živjeti s tim...
Nekad mi se čini da ja ne radim ništa bitno, da sve može i bez mene da funkcioniše na poslu.. a onda dođu dani kad pomažem drugima i ispadnem maltene Čarobnjak iz Oza.. Istina je verovatno negde između...
Imam 20 godina i studiram prilično težak fakultet. Ne pucam visok prosek, jer su poslovi iz moje struke traženi, cilj mi je samo da ga završim. Zaista volim to što studiram i ne bih mogao sebe zamisliti nikako drugačije. Međutim, nekad je zaista previše, imam osjećaj da ne stižem ništa. Ne stižem da se vidim sa društvom i po 2 meseca, dok oni izlaze svaki dan. Ne stižem da pročitam interesantnu knjigu koju sam počeo, odgledam seriju koju već nekoliko mjeseci odlažem. Mladost mi prođe...
Imam problem sa kockom.
Prvi problem je nastao pre 10 godina kada sam počeo, drugi pre 3, a treći pre 20 dana.
Ne kockam aktivno 10 godina. Možda kockam sve ukupno 3-4 godine od tih 10.
Sada sam oženjen i imam dete.
Odlučio sam da priznam svima da sam kockar i da imam problem.
Nisam naišao na podršku porodice, ne podržavaju lečenje jer kako kažu nema spasa za mene i da se to ne leči. Žena je ostala uz mene, mislim da je ovo poslednja šansa i rešen sam da krenem na lečenje i da ovo jednom za sva vremena batalim.
Jako je teška situacija u porodici.
Nikad nisam uzimao od zelenaša, jesam se zaduživao od prijetalja ali uvek od ljudi sa kojima sa bio dobar.
Pošto živimo sa mojima, situacija je toliko teška i toliko su svi razočarani da mislim da nemaju više volje da pomognu, ne finansijski nego psihički.
Razmišljam da sebi oduzmem život, ali se borim sa tim zbog žene i deteta ali nisam siguran da ću uspeti.
Sebe ne smatram lošim čovekom, ali moji misle da jesam.
2024 godine sam za sve godine koje sam živjela u zabludi za sve ljude oko sebe shvatila i bolje analizirala njihove postupke prema samim sebi, a i prema meni. Nisu to samo prijatelji, porodica, partner cjelokupno društvo oko mene.. Svako gleda samo sebe svoj interes ne samo kroz dohodak nego i kroz postupke, ljubav, apsolutno ne postoji nijedna dobra namjera ni u jednom čovjeku.. Čak oni koji javno i glasno pokažu negodovanje, ljutnju i svoje namjere onako sirovo su daleko manje opasni od onih koji se predstavljaju da su savršeni u svakom segmentu. Zalažeš se za nekog jer misliš da je toliko dobar da ne zaslužuje ništa loše u životu da mu se desi a upravo taj bog Had lično.. Najgora smo ljudska vrsta, životinje žive prema nagonima a naša vrsta uz pohlepu, zavist, mržnju, uništavamo jedni druge... Fuj!
U vezi smo 4 godine i tu je često znalo biti prekida i razno raznih stvari. Odjednom nakon određenog vremena došle su i zaruke na osnovu čega sam se jako veselila ali sve što vrijeme više izmiče i što se svadba počela sve više i više bližit to mi je sve čudnije postajalo, naši odnosi se nisu nešto pretjerano promijenili, svađe su ostale i dalje vrlo česte, no imam osjećaj da se moj zaručnik mnogo promijenio, imam osjećaj otkako mi je stavio prsten na ruku da je tu sve prestalo s njegove strane, niti se trudi više niti mi pokaziva dovoljno ljubavi, niti ima preveliku potrebu da se viđa više od jednom u tjedan dana sa mnom. Vidim da se veseli svadbi i čvrsto je uvjeren u brak ali mislim da je najveća nesigurnost oko toga svega u meni jer sam tek sad shvatila da smo totalno dva različita tipa ljudi. Ne znam šta mi je činiti, svadba se bliži ali sam ja i dalje tako nesigurna i to me iz dana u dan grize iznutra jer ne znam oću li se pokajati ako prekinem, a i ako sad ne prekinem na vrijeme...
Nikada ovoliko nisam bio ravnodušan, život me išamarao pošteno, porodica, devojka ko je god stigao, mislim da više neću nikog sebi blizu pustiti-ne jer mislim da su ljudi loši, već da nikad više ne budem povređen... a svima želim sve najbolje samo dalje od mene!
Ne znam da li neko još ima ovaj problem i kako to definisati, ali na primer meni kada nešto padne na pamet, ja to moram da uradim. Recimo da se javim osobi iz prošlosti sa kojom se nisam dugo čula, iako znam da ne bi trebalo. Onda, da kupim nešto ili da promenim posao. Odjednom sam bila osetila potrebu da učim programiranje i tri meseca sam svaki dan po više sati učila i na kraju batalila. Ili da odem u drugi grad da prošetam. Tako za sve. Ali osetim tu neku potrebu i peče me želudac i ne mogu da spavam, dok to ne uradim.