Zaljubili smo se, "do ušiju". Nakon 4 godine poznanstva. Oboje smo u kasnim dvadestima i oboje nismo imali nikoga prije. Kemija jaka, ma prejaka. Dijelimo iste vrijednosti i poglede na život. Ali kad treba sklopiti rečenicu ili započeti temu... Toliko truda treba u to uložiti, a o tremi i da ne govorim. Nikako da dođe ta spontanost. Pitam se je li ovo normalno.
Jako se trudim da svaki zadatak završim što brže i što kvalitetnije. Privatno ili poslovno, nebitno. Od silnih završenih stvari, skoro za svaku greškicu sam dobio kritiku, a veoma rijetko neku pohvalu, čak i za velike stvari. Ponekad zaboli.
Najbolje mi je kada mi neko kaže da treba da se raspravljam, da ne dam na sebe, da kažem sve... I onda kad kažem da ljudi ne mogu prihvatiti greške, ta osoba što mi je rekla ovo iznad, kaže „pa tako svi kažu, joj". Pa jbt...
Ono što je svim mojim momcima bilo zajedničko, kad sam se konačno osvrnula, je da su svi bili vitki i prirodno zgodni. I da ja zapravo nikad nisam bila sa bucanom :)
Tek u 30-tim mi se to iskristalisalo i to da mi je podjednako bitno da mi se sviđa kao osoba. Da to bude neko s kim bih se druẓ̌ila i da me ne privlači. Eto to je moj tip. I očito sam na svoj tip naišla tek u kasnim 20-tim jer se ni u koga pre njega nisam zaljubila tako duboko. I to još uvek traje. :)
Kako me nerviraju ljudi koji kad se ispostavi da su za neku sitnicu u pravu nabijaju na nos svakom kao da su Bog zna šta otkrili..
Sa svakom devojkom sa kojom sam bio iole ozbiljnije, uključujući i sadašnju, imam zakonitost da sa njihovim majkama uvek imam blago zategnut odnos, dok očeve samo što ne pozovem kući da zajedno gledamo utakmicu. Nisam ženskaroš, situiran sam, ali prosto je tako.
Volim "neobične" stvari, neobične naušnice, ogrlice, ili bar efektne stvari onako da su upečatljive da daju nešto čitavom stajlingu, moj muž voli jednostavne stvari i često mi kupi nešto od nakita što se meni uopšte ne sviđa i on zna da se to meni ne sviđa ali on to kupuje jer se njemu i njegovoj sestri sviđa. Kada god mi je trebao kupiti nešto savjetovao se sa njom, a ona voli obične, meni dosadne stvari, a ona kaže "ne voli kič". I onda on meni tako kupi lančić od srebra sa privjeskom u obliku srca na kojem piše "love", i gomilu sličnih stvari i ja to tako držim u kutiji, ne znam šta da radim sa tim, dođe mi da ih prodam. I vjerenički prsten je planirao da kupi neki užasno skupi, a užasno ružan, jer se njoj sviđao, sreća nije.
Pre dve nedelje mi je rekao da je bolje da prekinemo kontakt i poželeo mi je sve najbolje, a ja posle toga nema gde ga nisam blokirala...i pored toga što sam svesna da ga ne zanimam više i pored toga što sam blokirala i poruke i pozive ja sam se kao najveća jadnica ponadala da će naći način da mi čestita Novu godinu, kad god bih čula zvuk poruke na telefonu ja bih pomislila da je on, a kad bih videla da mi neko drugi čestita Ng ja bih se razočarala.. Naravno da nema ništa od njegove poruke.. Nije mi jasno kako sam uspela da postanem ovoliko jadna..
Sve mi živo smeta. A imam napade panike i to svi vide, pa mi se smeju iza leđa. Vidim ih kako se smeju. Ja ne mogu da shvatim takve osobe jer ja, kad neko ima psihički problem razumijem ga, i ne mislim se u sebi "vidi ovu budalu."