Mrzim ljude koji se stalno žale. Smeta im kad neko ne radi ili radi lakši posao, pa se istresaju na te osobe. Nemojte onda da radite ako vam je mrsko. Niko vam nije kriv. Imam komšiju koji vozi, a mrsko mu i nervozan je. Pa koji si đavo polagao ako nećeš da voziš i ne voliš?!
Skoro nikad nisam patila zbog momaka koje sam upoznavala preko neta. Svi znamo da je pola toga samo projektovana emocija, tu osobu ne možeš do tančina upoznati kako treba. Kad oteraš jednog, dođe drugi, treći, to je, ako želite kao na pokretnoj traci. Ne vodi ničemu. Nevezano za internet, nisam imala mnogo veza. Retko mi se neko dopadne, ljudima teško verujem, računam samo uživo za ozbiljno. I oko veza jesam mnogo patila. Mislim da je u tome ključ. Da sam ih imala više, češće, baš bi me bilo briga. Ušla bih u rutinu kao s dopisivanjima. Jer kad dozvoliš da ti zaista bude stalo do nekog, posvetiš celu sebe nekome i tog nekog na kraju nije briga... O, kako je to bolno. Zato to izbegavam. Zato nisu veze i zaljubljivanja za mene. Ali na neki način zavidim ljudima koji u ponedeljak mogu da se smuvaju, u petak raskinu, za vikend novi momak ili devojka. Do srede novi raskid i tako u krug. Nikad ne stignu za nekim da pate jer im od početka nije stalo do te osobe.
Ne znam kako da izdržim ovo, ali ja ne mogu više. Sa mužem sam u braku 2 godine. Volim ga i previše i sve bih uradila za njega, ali je on čovek toliko nekako negativan. Za sve gunđa, ništa mu ne odgovara, svaki put kad pokažem neki entuzijazam za nešto on to ubije svojim komentarima. Ne smem da maštam, ne smem da imam bilo koju ljudsku emociju jer to izgleda smeta. Ponaša se kao čovek kog je pregazilo vreme, a mlad je i ne znam kakav će tek posle biti, a nije bio ovakav, voleo je da me sluša kako pričam o mojim interesovanjima. Sad me samo poklopi hladnim rečima. Osećam da sam puna života, ali on gasi polako sve u meni. Šta da radim jer znam da nije bio ovakav, da li sam ja kriva, da li ga smaram?
Mom trenutnom dečku s kojim sam planirala brak i život, koji je savršen za mene, smeta partner sa kojim sam bila jer ga poznaje i kaže da se nikad neće moći pomiriti s tim. Ne znam šta da mislim i da li može to preboliti da naš odnos i dalje funkcuoniše ovako lijepo. Volim ga bilo bi mi žao da ovo sve završi zbog moje prošlosti....
Nakon 9 godina duge veze sam skapirao da sam u vezi sa osobom koja zapravo ima narcisiodni poremećaj ličnosti. Tretmani tišinom, ne želi da komunicira, svaki pokušaj normalne komuniakcije se pretvori u tretman tišinom ili pasivno agresivno vređanje / izlivanje besa. Skapirao sam to tek kad sam psihički prso. Sve bi bilo super samo da hoće da komunicira, otvori usta i kaže šta želi. Ali ne, hoće da čitam misli i da se osećam loše. Najgore je što sam sad psihički prso i nisam više ista osoba, ni dočega mi više nije stalo. Da ceo svet gori, ja bi uz cigaru izgoreo isto.
Čuveno babino: "Pitaće te starost gde ti je bila mladost." koje mi je govorila dok sam bio u školi i na faksu kreće da me stiže, ali ne u smislu posla kao što je ona mislila, već na drugu stranu. 35 godina i sam, imao veza ali sve propalo na kraju. Bez žene i dece, a imam veliku želju za porodicom.
Ne podnosim svog supruga, ne sve vreme, ali makar polovinu.