Kolega kada se zaposlio stalno se suptilno hvalio kako on dolazi pre radnog vremena i ostaje posle radnog vremena iako nema poente jer u početku je samo po malo učio. Radno vreme nam je fiksno ali svi dolazimo malo kasnije i sve obavimo na vreme. Sad kad je prošlo neko vreme dolazi dosta posle nas, neretko izađe i dosta ranije a uzima slobodne dane kako on želi iako je na određeno. I odjednom je promenio mišljenje, odjednom nam pametuje kako treba da se odmorimo i da skratimo radno vreme. Sve on zna, spletkari, ide od jednog do drugog i ogovara i svi ga gotive. Toliko dobro druge manipuliše, ja nisam tip koji voli takva ćaskanja ali smo okej i onda tako okupi svoju ekipicu na cigaru i komentarišu ko je šta rekao, kako je ovaj ili ova izašla za vikend i kako je to nemoralno.
Što ne mogu one ljude koji pričaju o svojim problemima i intimi i konstantno ih ističu na sav glas samo kako bi ih ljudi žalili i ne bi li sebe prikazali kao žrtve. Ne biraju ni vrijeme ni mjesto, na blagajni, u pekari, u kafiću, u frizeraju.
Da se razumijemo teško je smoći snage za pričanje o vlastitim problemima za onoga tko te probleme ima ali te "žrtve" to rade samo kako bi sva pažnja bila usmjerena k njima s ciljem da svi živi čuju kako su oni jaki i kako im je teško. Get a helmet.
Zanima me da li ću ljude iz osnovne da vidim za 10 ili 20 god opet?
Kada skinem puder sa lica izgledam užasno, izmenjeno. Pore, fleke, crvenilo...užasan ten. Nema šanse da izađem napolje bez pudera.
Ne znam što da radim. Oduvijek imam problema sa učenjem, mirnim sjedenjem, koncentracijom... Mislim da imam ADHD. Glupo mi je sada sa 35 godina nekome pokucati na vrata i reći da trebam pomoć. Znam da će me pitati gdje sam bio do sada. Umara me ovakav život. Godinama živim u drugom gradu, a ne mogu se prisili promjeniti prebivalište. Lampica za servis na autu svjetli danima. Osjećam se kao zarobljenik svog mozga.
Ajte vi meni ovo objasnite. Sa mojim suprugom je u poslovnim, skoro pa drugarskim odnosima.
Sa mnom radi i nadređeni mi je i imamo fin i korektan odnos.
Ali ponekad primetim pogled, takođe stisne mi ponekad rame ili me zagrli drugarski. Par puta smo popili piće ali nikada sami.
Govorio je da sam super i da sam top, za pesmu jednu je rekao da je za mene, i svaki sledeći put me puta jesam li čula pesmu. Trudi se biti zanimljiv u mom prisustvu, a i mislim da prihvata ono što mu kažem i na mojoj je strani.
Ali mi nije jasno onda kada sretne mog supruga zna prokomentarisati za žene nešto, u smislu kako niko ne može sa svojom. Kada sam mu rekla da moj suprug i ja uveče volimo da spremimo večeru i popijemo koje piće ponašao se kao da mu je krivo i kao da je iznenađen. Ponekad se čini kao da ispituje naše odnose i da bi volio da između nas nešto ne štima. Jer da me stvarno i istinski ceni ne bi to pričao.
Kome ja da kažem kako se osećam? Ko me razume? Majku neću da opterećujem dovoljno joj je teško i samoj. Prošlo je godinu dana od nesreće a ja tapkam u mestu. Nemam kome da kažem šta me muči, zašto nisam srećna. Ako bih i imala kome desi se blokada ne mogu da izgovorim.
Moj muž odbija da ima intimu sa mnom, čak i bilo kakav dobir u poslednje vreme. U poslednjih 5 meseci ima stomačne tegobe i to ga psihički muči. Išao je na nekoliko analiza koje su pokazale da je sve dobro, ali on i dalje tvrdi da nije. Čita različita iskustva na internetu i svakih 10 dana dođe sa novom “teorijom”. Ne znam kako da mu pomognem, ali otišlo je predaleko… Ne prepoznajem ga…
Majka misli da sam dokona, jer luftiram ormare i fioke.. Kad ustanem ujutru, osim vrata od terase, otvorim i ormare i fioke.
Da li da se usudim da odem na pirsing kod bivše mog muža, ona jedina u gradu radi to, nikada nismo imale nikakav kontakt niti ogovaranja ništa, samo eto njemu je bivša...